Ферман стиже из Стамбола
Ферман стиже из Стамбола
бурундија из Травника
ал' на руке Диздар-аги
да се пишу јањичари,
јањичари — Травничани, 5
да хватају два Морића,
два Морића — два пашића,
Морић Ибру, Морић Пашу.
Кад то чуо Хећимхаја
и његова сва дружина, 10
па пођоше у Сарај'во.
Кад су дошли у Сарај'во,
сакрише се под чаршију,
два Морића прошеташе,
Хећимхаја излетио, 15
два Морића уфатио.
Уфатише, завезаше.
На рукама лисичине,
на ногама букаглије.
Хабер стиже старој мајци. 20
Стара мајка питу куха,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик.
Кад то чула стара мајка,
оклагију одбацила, 25
златан ибрик саломила,
па полети босонога,
босонога без папуча,
гологлава без фереџе,
па завика кроз Сараче: 30
„Јазук[1] вама сви сарачи,
сви сарачи и ковачи,
на срамоту свим' сарачим',
што пустисте два пашића,
Морић Ибру, Морић Пашу.” 35
Кад то чуше сви сарачи,
сви сарачи и ковачи,
све дућане затворише,
полетише у Јековац,[2]
достигоше Хећимхају. 40
Моли му се стара мајка:
„Пусти мени једног сина,
или Ибру или Пашу,
на поклон ти сви Сарачи,
сви Сарачи и Ковачи." 45
Проговара Хећимхаја:
„Хајде кући, стара мајко,
пустит’ ћу ти оба сина,
оба сина без динара."
Превари се стара мајка, 50
па се врати своме двору.
Одведоше два Морића.
Кад су били уз Јековац,
моли му се Морић Ибро:
„Ој бога ти Хећимхаја, 55
попусти нам бјеле руке!"
Кад то чуо Хећимхаја,
попусти им бјеле руке,
дозволи им запјевати.
Два Морића запјеваше: 60
„Сарајево, дуго ли си,
љепа Маро, љепа ли си,
доста си нас нахранила,
рујним вином напојила
од душмана сачувала, 65
дође вријеме да се мрије."
Доведоше два Морића,
два Морића два пашића.
Кад већ дошло да их дави,
проговара Хећимхаја: 70
„Је л' ти жао твога брата?"
„Ни ми жао мога брата,
већ ми жао старе мајке
што остаје сиротица.”
Удавише два Морића, 75
бацише их пред капију.
До два топа испалише.
То се сјети стара мајка,
те пролети кроз Сараче.
Кад је дошла пред капију 80
и угледа оба сина:
на ногама букагије,
а на врату свилен гајтан.
Кад заплака стара мајка,
од бола јој срце пуче.85
