[Fala bogu, fala jedinome]
Fala bogu, fala jedinome,
Šeta Marko kroz goru zelenu,
Pa je Marko mnogo ožedneo:
Mori goro pusta ostanula,
Nigde u teb kapka voda nema, 5
Ni za pare kamo li bađava,
Ni za mene ni za moga Šarca.
Tada Marku gora govorila:
Nemoj Marko goru da potstakaš,
Je l’ u goru ima voda ladna. 10
Na vr’ goru tri jele zelene,
Kude jele tri kladenca bistra.
Iz jednoga ti da se napiješ,
Iz drugoga Šarca da napojiš.
A iz trećeg lice da omiješ, 15
Ali gi je zapisala vila,
Pa ne smeje nikoj da gi pije.
Ne sluša gu Kraljeviću Marko,
Pa se kači u goru zelenu,
Pa naodi tri jele zelene, 20
Kude jele tri kladenca bistra.
Kad se napi Kraljeviću Marko,
Kad se napi i Šarca napoji,
Kad se napi belo lice omi,
Tada vila iz oblaka pita: 25
Zašto Marko vodu džabe piješ?
Tada Marko vile progovara:
Čuješ li me moja gorska vilo,
Širi skute zlato da ti dadnem.
Neću zlato nego glavu tvoju, 30
Glavu tvoju za tuj vodu moju.
Marko vilu brgo prevario,
Vatio gu za dug’čku kosu.
Umotao kosu oko ruku.
Molila ga taja gorska vila: 35
Pušti mene Kraljeviću Marko,
Ću ti dadem travku svakijaku,
Da ti žena muško dete rodi,
Da je dete pobolje od tebe.
Ne pušti gu Kraljeviću Marko, 40
Manu sabljom otseče vu glavu.
