USPOMENE
I
Ovo je mehana «Kod tri bela zeca»,
Tu sam bio svakog bogovetnog sveca,
Pevao i lup’o, derao se, skak’o,
A pri tom sam čaše naginj’o jednako.
Preko puta tamo stoji kuća stara.
Tuna ti je bila moja baba Mara,
Pogurena, mala, zbrčkana i seda
Ta tako je ružna — žali Bož’ pogleda.
Išao sam Mari — nek ide do vraga —
Ja nje radi ne bih prešao joj praga,
Al’ je u nje bilo jedno čedo lepo
Svak’ joj oko kuće oblazio slepo.
Ne znam kako ja se kod ćerke udvorim
Valjda što ovako laskavo govorim,
Il’ što su mi retki i krnjavi zubi,
Ona ti se strašno u mene zaljubi.
Te ti radnim danom — ne radeći ništa,
Sve preko plotova i preko bunjišta
Išao sam Maci — tako je se zvala
Jaranica moja, ta bubica mala.
Kod nje sam sedeo do ponoći skoro,
U moj stari gitar svirati sam mor’o
I pevati pesme, što najbolje znao,
Da bih joj se samo bolje ulagao.
Posle sam joj prič’o — razume se lag’o,
Da kod kuće ima mnogo silno blago,
Vodenica, kuća, gotovoga novca —
U mojega baba — seoskog trgovca.
Pa još k tome njiva i bogatih stada,
Livada i voća, lepih vinograda,
Mirisavih bašta, punih jorgovana,
I još gdešto - man’se lažljiva divana!
Sirotica Maca sve to verovala
Pa u srcu jaču ljubav negovala,
Pazila je mene ka’ oči u glavi,
Hranila me medom i siti pilavi.
Te ti na večeru nisam ništa dav’o,
Kod nje sam da reknem uvek večerav’o,
A to je za đaka od velike sreće,
Jer se i onako suviše razmeće.
