УСПОМЕНЕ
I
Ово је механа «Код три бела зеца»,
Ту сам био сваког боговетног свеца,
Певао и луп’о, дерао се, скак’о,
А при том сам чаше нагињ’о једнако.
Преко пута тамо стоји кућа стара.
Туна ти је била моја баба Мара,
Погурена, мала, збрчкана и седа
Та тако је ружна — жали Бож’ погледа.
Ишао сам Мари — нек иде до врага —
Ја ње ради не бих прешао јој прага,
Ал’ је у ње било једно чедо лепо
Свак’ јој око куће облазио слепо.
Не знам како ја се код ћерке удворим
Ваљда што овако ласкаво говорим,
Ил’ што су ми ретки и крњави зуби,
Она ти се страшно у мене заљуби.
Те ти радним даном — не радећи ништа,
Све преко плотова и преко буњишта
Ишао сам Маци — тако је се звала
Јараница моја, та бубица мала.
Код ње сам седео до поноћи скоро,
У мој стари гитар свирати сам мор’о
И певати песме, што најбоље знао,
Да бих јој се само боље улагао.
После сам јој прич’о — разуме се лаг’о,
Да код куће има много силно благо,
Воденица, кућа, готовога новца —
У мојега баба — сеоског трговца.
Па још к томе њива и богатих стада,
Ливада и воћа, лепих винограда,
Мирисавих башта, пуних јоргована,
И још гдешто - ман’се лажљива дивана!
Сиротица Маца све то веровала
Па у срцу јачу љубав неговала,
Пазила је мене ка’ очи у глави,
Хранила ме медом и сити пилави.
Те ти на вечеру нисам ништа дав’о,
Код ње сам да рекнем увек вечерав’о,
А то је за ђака од велике среће,
Јер се и онако сувише размеће.
