Tu poteče reka Krvavica

 

Tu poteče reka Krvavica

More vrćaj konja. — Zapisivač, Miodrag A. Vasiljević, piše povodom ove pesme: „Stara patriotska pesma. Pevao u Skoplju, 1933. godine, Sotir — Tira Kapisazović, iz Leskovca. Stamena i bela Perka su držale
han (kafanu) između Grdelice i Predejana. Han je bio napravljen na ulazu u klisuru, gde je postojala vojnička tvrđava”^[1]. Naslov smo mi dali po prvom stihu pesme.
Kolo vodi Stojan Popoviću. — Naslov smo mi dali.
Ajduk Velko. — Izostavljen je pripev: „Bre gidi, Kara-le-Mustafa” koji se ponavlja posle svakog stiha. Naslov smo mi dali.
Smrt ajduka Velka. — Naslov smo mi dali.
Smrt Ranče buljubaše. — Naslov smo mi dali.
Pade oblak na Srbiju. — Naslov smo mi dali.
Na leto oće razmireto. — Uz ovu pesmu stoji napomena zapisivača Miloša Milosavljevića iz 1840. godine: „Ovu je pesmu rado pevao u logorima za Karađorđa Milisav, vojvoda crnorečki”. Svaki se stih pri pevanju ponavlja. Naslov smo mi dali.
Na leto će kažu razmirica. — Naslov je naš.
Če da bude razmirica. — Naslov je naš. U drugom stihu reč „sam” zamenili smo rečju „san” jer je očigledno da se radi o štamparskoj grešci.
Će bude tursko razmirstvo. — Naslov smo mi dali.
Oblaga se Nikola. — Donosimo tri pesme o Nikoli Srndaku (Srndakoviću) i njegovom boju sa niškim Sabri pašom 11. aprila 1841. godine na brdu Logor kod Prve Kutine. To su jedine narodne pesme, kako sada znamo, koje direktno, imenom, pominju nekog od vođa Razmirice 1841. godine. Naslove pesmama smo mi dali.
Opkladi se Nikola. — Stih „Ljube će ti poljubi” koji je dodat dva puta, na početku i na kraju druge strofe, izostavili smo. Stih „I ljube mu poljubi” kojim se završava treća strofa takođe smo izostavili. Na kraju pesme stoje još dva stnha: „Oj ubave, ubave,/opkladi se Nikola!” koje smo takođe izostavili.
Plač se diže — do neba se čuje. — Ova pesma je zapis u knjizi „Sveti Apostol” crkve u Knez Selu uz koji stoji i zapis godine — 1841. Zapis je bez potpisa. Ovaj zapis u stihu predstavlja značajno svedočanstvo o surovoj odmazdi Turaka Niševljana posle ugušenja Razmirice 1841. godine. Naslov smo mi dali.
Dumić. — Iz sadržaja se vidi da ova pesma opeva Razmiricu 1841. godine i njen tragičan ishod.
Boigić Alija. — Pretpostavljamo da je Boigić Alija u stvari Bojičić Alija, opevan u uskočkim pesmama. Protiv njega se borio od Zadra Todore (pesma „Ženidba od Zadra Todora”). Već smo ukazali na činjenicu da uskočke pesme pevaju o Kunovici, a pesme istočne i južne Srbije pevaju o uskočkim junacima (Đuri Daničiću, Mijatu Harambaši, Boigiću (Bojičiću) Aliji). Kod ove činjepice možemo se samo diviti načinu na koji narodni pesnik povezuje naše prostore i naša vremena. Dakle, izgleda dosta osnovana pretpostavka da je Đurđeva pobeda na Kunovici 1444. godine dala snažan podsticaj ukupnoj antiturskoj i posebno uskočkoj borbi, jer uskočke pesme pominju Kunovicu verovatno kao simbol velike i slavne pobede. U pesmi „Ženidba od Zadra Todora” kunovička bitka se čak precizno locira:
I odoše na Crvene st’jene.
Kad izašli na Crvene st’jene...
s druge strane, istorijska je istina da je kunovička bitka vođena baš kod Crvenih stena, na Crvenoj redi u Kunovici.
          Inače, pesma „Boigić Alija”, kako mi vidimo, uzima starog turskog, neprijateljskog junaka još iz vremena propasti srpske države (doba Đurđa Brankovića), kao glavpog izvršioca velike i surove odmazde nad ustanicima u niškom sandžaku 1841. godine. Niški Sabri paša je, kako je istoriji poznato, pokupio Arnaute po Kosovu i doveo ih da vrše odmazdu u niškom, leskovačkom i pirotskom kraju^[2]. Nije, zato, iznenađujuće da je pesma, koja opeva verovatno najsuroviju odmzadu u Evropi u XIX veku, spevana baš ia Kosovu. Opevane surovosti turskog silnika, kao i surovosti u još nekim pesmama iz ove knjige (pesama „Jad jaduje Jerina gospođa”) bezprimerne su u ukupnoj našoj narodnoj poeziji. Ali, sve pesme iz ciklusa „Tu poteče reka Krvavica” predstavljaju jedinstvenu celinu, a pesma o Boigiću Aliji ih povezuje.
Starino, Stara planino, lele! — Bezimeni hajduk postupa isto kao turski krvnik Boigić Alija: roditeljima kolje sina Stojana i nagoni ih da ga jedu, a brata i sestru da igraju. Roditelji ga peku i jedu i cvile:
O lele, sine Stojane,
Sgojane, jagnje đurđevsko!
Razmirica 1841. godine oružano je ugušena 12. aprila. Odmazda je odmah započela i trajala je oko mesec dana. U odmazdi niko nije šteđen, ni žene, ni deca. Tako su mnogi roditelji za đurđevdan (6. maj) umesto jagnjeta imali zaklanog sina. Bezimeni hajduk iz ove pesme nije iiko drugi do niški Sabri-paša.
Živi se ljudi kopaju. — I ova pesma opeva surovu Sabri-pašinu odmazdu po ugušenju Razmirice 1841. godine. Naslov je naš.
Jad jaduje Jerina gospoća. — Nedvosmisleno da ova pesma takođe opeva Sabripašinu odmazdu. Zanimljivo se da se narodni pesnik setio Jerine gospoće (ne proklete Jerine). Ovu pesmu je objavio S. L. Ilić u svojoj „Antologiji srpskih narodnih pesama”, koju je izdala Rumupska akademija nauka, Bukurešt, 1958. godine, str. 132—133. Prema našem mišljenju, znak navoda počinje od drugog, a ne od prvog stiha.
Devet godin’ Jovan bolan lega. — Iz stiha „pa slegomo u Prohor manastira”, izostavili smo „u”.
Svi su momci na kolac nabili. — Naš naslov.
Stojana Turci utepali. — Naš naslov.
Izgorela Ivica planina. — Naš naslov.
Stojana živa besiše. — Naš naslov.
Puška ubi tri mlada ajduka. — Naš naslov.
Dva su se ludi varali. — Početak pesme glasi:
Dva su se ludi varali, nane,
dva su se ludi varali...
Mi smo izostavili pripev „nane” i ponavljanje svakog stiha. Takođe smo izostavnli pripev „more” iz zadnje strofe.
Turče oseče Dimči glavu. — Naš naslov.
Ružica devojća i Ture Sarajilija. — Naš kaslov.
Stana. — U trećem stihu reč „ponosi” zamenjena je rečju „donosi”.
Turska vera mlogo loša. — Naš naslov.
Neće Boja da se turči. — Izostavljeno je ponavljanje istih stihova.
Neće Mara da se turči. — Naš naslov.
Turci Stanu uvatiše. — Naš naslov.
Ozgor se čuše Tatari. — Naš naslov.
Turčin robinji karaše. — Naš naslov.
Rosa robinjica. — Naš naslov.
Đura Tamničar. — Narodne pesme o Đuri Tamničaru, o Marku Tamničarku, o Jovi Jadovitom, su vrlo raširene jer se radi, pored hajduka Velja i Videna ajduka, o gotovo najpopularnijem junaku u narednim pesmama istočne i južne Srbije. Postoji veliki broj varijanti pesama o ovome junaku. Kod jednog broja pesama mi smo mesta koja se ponavljaju izostavili. O Đuri Tamničaru dr Bovan piše: „Postoji još jedan lik, često opevan na ovom području, o kome istorija ne zna ništa pouzdano. To je Đura „tampičar”, odnosno Đura u tamnici. Pesme o ovome junaku su kratke, ali su vrlo lepe i sređene kao pesničke celine, što se može uzeti kao dokaz da iza sebe imaju dug vek kao pesničke tvorevine”^[3].
Petar Dolnjozemac. — Narodni pesnik kad kaže Donja Zemlja verovatno misli pa neoslobođeni deo Srbije (Niški sandžak), a Gornja Zemlja bi, sledstveno tome, bila Kneževiia Srbije. Međutim, iz jedpe druge pesme, lazaričke, koja se peva umrlim i koja ima ove stihove:
Ima majka do dve ćeri:
jedna vu je Gornje Zemlje,
a druga je Donje Zemlje.
Taj što vu je Donje Zemlje,
ona majke poručila:
„Nek mi dođe stara majka
da mi vidi što rabotim:
crna zemlja pritisnula,
drven sanduk oklopija,
beli pokrov me pokrija;
s nikoga se ne viđevam:
ni sa slunce, ni sa mesec,
ni sa moje verne druške^[4].
vidi se da je Donja Zemlja — grob, što i nije tako daleko od tamnice, kako narodni pevač zove Tursku državu. No, pre će biti reč o prvom značenju, tj. Donja Zemlja je Niški snadžak. U pesmi „Devet ćeri i jedan sin” pominju se Turci Donjozemci što može značiti da su Donjozemci podanici Turske posle 1830. godine. Jedan od tih podanika je i Petar Dolnjozemac.
Petar Dolnjozemac, Vozila se po moru galija, Otrovnica ljuba. — Pesme opevaju hašienje Stojana Čavdara koga je veliki vezir 1861. godine okovao i oterao u Carigrad. Na galiji je verovatno ubijen.

Reference

1. M. A. Vasiljević: Narodne melodije leskovačkog kraja, SAN, Beograd, 1960, str. 300.
   
2. Vidi o ovome Leskovački zbornik, br. VIII, za 1969. godinu X, 1979 i HHIV/1984.
3. Dr V. Bovan: Narodna književnost Srba na Kosovu, junačke pesme, Jedinstvo, Priština, 1980, str. 21.
4. D. Simonović, Zaplanje, Gradina, Niš, 1982, str. 698.

Izvor

• Dragoljub Simonović: Narodne pesme iz Istočne i Južne Srbije, Beograd, 1988., str. 305-309.