Ту потече река Крвавица

 

Ту потече река Крвавица

Море врћај коња. — Записивач, Миодраг А. Васиљевић, пише поводом ове песме: „Стара патриотска песма. Певао у Скопљу, 1933. године, Сотир — Тира Каписазовић, из Лесковца. Стамена и бела Перка су држале
хан (кафану) између Грделице и Предејана. Хан је био направљен на улазу у клисуру, где је постојала војничка тврђава”^[1]. Наслов смо ми дали по првом стиху песме.
Коло води Стојан Поповићу. — Наслов смо ми дали.
Ајдук Велко. — Изостављен је припев: „Бре гиди, Кара-ле-Мустафа” који се понавља после сваког стиха. Наслов смо ми дали.
Смрт ајдука Велка. — Наслов смо ми дали.
Смрт Ранче буљубаше. — Наслов смо ми дали.
Паде облак на Србију. — Наслов смо ми дали.
На лето оће размирето. — Уз ову песму стоји напомена записивача Милоша Милосављевића из 1840. године: „Ову је песму радо певао у логорима за Карађорђа Милисав, војвода црноречки”. Сваки се стих при певању понавља. Наслов смо ми дали.
На лето ће кажу размирица. — Наслов је наш.
Че да буде размирица. — Наслов је наш. У другом стиху реч „сам” заменили смо речју „сан” јер је очигледно да се ради о штампарској грешци.
Ће буде турско размирство. — Наслов смо ми дали.
Облага се Никола. — Доносимо три песме о Николи Срндаку (Срндаковићу) и његовом боју са нишким Сабри пашом 11. априла 1841. године на брду Логор код Прве Кутине. То су једине народне песме, како сада знамо, које директно, именом, помињу неког од вођа Размирице 1841. године. Наслове песмама смо ми дали.
Опклади се Никола. — Стих „Љубе ће ти пољуби” који је додат два пута, на почетку и на крају друге строфе, изоставили смо. Стих „И љубе му пољуби” којим се завршава трећа строфа такође смо изоставили. На крају песме стоје још два стнха: „Ој убаве, убаве,/опклади се Никола!” које смо такође изоставили.
Плач се диже — до неба се чује. — Ова песма је запис у књизи „Свети Апостол” цркве у Кнез Селу уз који стоји и запис године — 1841. Запис је без потписа. Овај запис у стиху представља значајно сведочанство о суровој одмазди Турака Нишевљана после угушења Размирице 1841. године. Наслов смо ми дали.
Думић. — Из садржаја се види да ова песма опева Размирицу 1841. године и њен трагичан исход.
Боигић Алија. — Претпостављамо да је Боигић Алија у ствари Бојичић Алија, опеван у ускочким песмама. Против њега се борио од Задра Тодоре (песма „Женидба од Задра Тодора”). Већ смо указали на чињеницу да ускочке песме певају о Куновици, а песме источне и јужне Србије певају о ускочким јунацима (Ђури Даничићу, Мијату Харамбаши, Боигићу (Бојичићу) Алији). Код ове чињепице можемо се само дивити начину на који народни песник повезује наше просторе и наша времена. Дакле, изгледа доста основана претпоставка да је Ђурђева победа на Куновици 1444. године дала снажан подстицај укупној антитурској и посебно ускочкој борби, јер ускочке песме помињу Куновицу вероватно као симбол велике и славне победе. У песми „Женидба од Задра Тодора” куновичка битка се чак прецизно лоцира:
И одоше на Црвене ст’јене.
Кад изашли на Црвене ст’јене...
с друге стране, историјска је истина да је куновичка битка вођена баш код Црвених стена, на Црвеној реди у Куновици.
          Иначе, песма „Боигић Алија”, како ми видимо, узима старог турског, непријатељског јунака још из времена пропасти српске државе (доба Ђурђа Бранковића), као главпог извршиоца велике и сурове одмазде над устаницима у нишком санџаку 1841. године. Нишки Сабри паша је, како је историји познато, покупио Арнауте по Косову и довео их да врше одмазду у нишком, лесковачком и пиротском крају^[2]. Није, зато, изненађујуће да је песма, која опева вероватно најсуровију одмзаду у Европи у XIX веку, спевана баш иа Косову. Опеване суровости турског силника, као и суровости у још неким песмама из ове књиге (песама „Јад јадује Јерина госпођа”) безпримерне су у укупној нашој народној поезији. Али, све песме из циклуса „Ту потече река Крвавица” представљају јединствену целину, а песма о Боигићу Алији их повезује.
Старино, Стара планино, леле! — Безимени хајдук поступа исто као турски крвник Боигић Алија: родитељима коље сина Стојана и нагони их да га једу, а брата и сестру да играју. Родитељи га пеку и једу и цвиле:
О леле, сине Стојане,
Сгојане, јагње ђурђевско!
Размирица 1841. године оружано је угушена 12. априла. Одмазда је одмах започела и трајала је око месец дана. У одмазди нико није штеђен, ни жене, ни деца. Тако су многи родитељи за ђурђевдан (6. мај) уместо јагњета имали закланог сина. Безимени хајдук из ове песме није иико други до нишки Сабри-паша.
Живи се људи копају. — И ова песма опева сурову Сабри-пашину одмазду по угушењу Размирице 1841. године. Наслов је наш.
Јад јадује Јерина госпоћа. — Недвосмислено да ова песма такође опева Сабрипашину одмазду. Занимљиво се да се народни песник сетио Јерине госпоће (не проклете Јерине). Ову песму је објавио С. Л. Илић у својој „Антологији српских народних песама”, коју је издала Румупска академија наука, Букурешт, 1958. године, стр. 132—133. Према нашем мишљењу, знак навода почиње од другог, а не од првог стиха.
Девет годин’ Јован болан лега. — Из стиха „па слегомо у Прохор манастира”, изоставили смо „у”.
Сви су момци на колац набили. — Наш наслов.
Стојана Турци утепали. — Наш наслов.
Изгорела Ивица планина. — Наш наслов.
Стојана жива бесише. — Наш наслов.
Пушка уби три млада ајдука. — Наш наслов.
Два су се луди варали. — Почетак песме гласи:
Два су се луди варали, нане,
два су се луди варали...
Ми смо изоставили припев „нане” и понављање сваког стиха. Такође смо изоставнли припев „море” из задње строфе.
Турче осече Димчи главу. — Наш наслов.
Ружица девојћа и Туре Сарајилија. — Наш каслов.
Стана. — У трећем стиху реч „поноси” замењена је речју „доноси”.
Турска вера млого лоша. — Наш наслов.
Неће Боја да се турчи. — Изостављено је понављање истих стихова.
Неће Мара да се турчи. — Наш наслов.
Турци Стану уватише. — Наш наслов.
Озгор се чуше Татари. — Наш наслов.
Турчин робињи караше. — Наш наслов.
Роса робињица. — Наш наслов.
Ђура Тамничар. — Народне песме о Ђури Тамничару, о Марку Тамничарку, о Јови Јадовитом, су врло раширене јер се ради, поред хајдука Веља и Видена ајдука, о готово најпопуларнијем јунаку у наредним песмама источне и јужне Србије. Постоји велики број варијанти песама о овоме јунаку. Код једног броја песама ми смо места која се понављају изоставили. О Ђури Тамничару др Бован пише: „Постоји још један лик, често опеван на овом подручју, о коме историја не зна ништа поуздано. То је Ђура „тампичар”, односно Ђура у тамници. Песме о овоме јунаку су кратке, али су врло лепе и сређене као песничке целине, што се може узети као доказ да иза себе имају дуг век као песничке творевине”^[3].
Петар Долњоземац. — Народни песник кад каже Доња Земља вероватно мисли па неослобођени део Србије (Нишки санџак), а Горња Земља би, следствено томе, била Кнежевииа Србије. Међутим, из једпе друге песме, лазаричке, која се пева умрлим и која има ове стихове:
Има мајка до две ћери:
једна ву је Горње Земље,
а друга је Доње Земље.
Тај што ву је Доње Земље,
она мајке поручила:
„Нек ми дође стара мајка
да ми види што работим:
црна земља притиснула,
дрвен сандук оклопија,
бели покров ме покрија;
с никога се не виђевам:
ни са слунце, ни са месец,
ни са моје верне друшке^[4].
види се да је Доња Земља — гроб, што и није тако далеко од тамнице, како народни певач зове Турску државу. Но, пре ће бити реч о првом значењу, тј. Доња Земља је Нишки снаџак. У песми „Девет ћери и један син” помињу се Турци Доњоземци што може значити да су Доњоземци поданици Турске после 1830. године. Један од тих поданика је и Петар Долњоземац.
Петар Долњоземац, Возила се по мору галија, Отровница љуба. — Песме опевају хашиење Стојана Чавдара кога је велики везир 1861. године оковао и отерао у Цариград. На галији је вероватно убијен.

Референце

1. М. А. Васиљевић: Народне мелодије лесковачког краја, САН, Београд, 1960, стр. 300.
   
2. Види о овоме Лесковачки зборник, бр. VIII, за 1969. годину X, 1979 и ХХIV/1984.
3. Др В. Бован: Народна књижевност Срба на Косову, јуначке песме, Јединство, Приштина, 1980, стр. 21.
4. Д. Симоновић, Заплање, Градина, Ниш, 1982, стр. 698.

Извор

• Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 305-309.