Tužne pesme
1
Slavuj mali tužno pesmu
Po zelenoj gori vije,
Al' u srcu mome jošte
Tužnija se pesma krije.
Svaka pesma jad-sećanja
Što u srcu mome zvoni
I ostatke zlatnog nada
Sve od mene dalje goni...
Dalje goni, sve do groba
Gde boravi moja mila,
Što je mene tužna, mlada,
Tako rano ostavila.
Ostavila, pa za navek;
Ali tuga nikad neće:
Ta i u grob pratiće me
Kad potražim svoje cveće.
2
Sećaš li se, diko moja,
Kada si mi cveće dala
Pružajući dara lepa,
Vrlo si se radovala.
Ni mislila, znam, da nesi
Da će život svanut' pre ti
Nego što će ono moje
Tužno cveće izumreti!...
3
Jedan pramen kose tvoje
Ostao mi, dušo draga,
Pa ga čuvam, pa ga volim,
Više neg' sva zemna blaga.
Kad prepukne struna tanka
Na guslama jada moga,
Oj, tada ću da nadvežem
Tog svilenog prama tvoga!
Je l', i sada tužno pevam;
Ali onda, moja 'rano,
Propištaće srce bola,
Tužnim glasom uzdrmano.
I tebi će pesma doći
Kao glasnik teških rana,
Pratiće je jedan jauk
Života mi rastrzana!...
4
Znaš, slavuj kada peva
U zoru rujanu,
Sve pesme tada deva
U sladost bujanu.
Al' ja kad tebi pevam
U zoru, il' ma kad —
Sve crne pesme devam
U crnji jošte jad!
5
Naniz'o sam đerdan većem
Od žalosnih suza moji',
Skoro ću ti da ga pošljem,
Nek na vratu tvome stoji.
Poslaću ga s tužnom pesmom
U grobnicu tvoju dole,
Samo nemoj da zadržiš
I pesmine grdne bole.
Pošlji mi ih natrag, diko,
Da i tebe ne zatište;
Jer će tada srce moje
Još tužnije da propište!...
6
Znaš, diko, slavuj onaj
Što tugu tuguje,
Taj sa mnom već odavno,
Odavno druguje.
On dušu svoju žali,
Ja tebe i tvoj lik,
Pa ne znaš ko je gori,
Ko veći nesrećnik!
Proleće ć' opet doći,
A s njime ruža cvet,
Slavuj će opet ljubit'
Varljivi ovaj svet.
Jedinom meni crn će
Za navek ostati,
Jer nećeš ti na njemu
Nikada cvetati...
7
Sećaš li se, kad me ljubnu,
Kad te ljubnuh, moja kruno?
Tada mi je srce bilo
Rajevskoga milja puno.
Ali sada da ga vidiš,
Stresle bi se kosti tvoje;
Jer u njemu, mesto slasti,
Teški teret odseo je!
8
I još bih ti pev'o, dušo,
Rane moga srca mlada,
Što je sada ostanulo
Bez utehe i bez nada.
Al' ne mogu, nebo moje;
Kad se setim tvoga prama,
Tanku strunu od gusala
Namah kvasim sa suzama.
I još bih ti pev'o, diko,
Bole moga srca mlada,
Što je sada ostanulo
Bez ljubavi i bez nada.
Al' ne mogu, zlato moje,
Slušati me niko neće, —
Šta je kome do tog stalo
Što ja žalim svoje cveće.
Već kad umrem, tugujući,
U ranjenoj ovoj strasti,
U grobu ću ledenome
Sve ti moje jade kaz'ti.
