Тужне песме
1
Славуј мали тужно песму
По зеленој гори вије,
Ал' у срцу моме јоште
Тужнија се песма крије.
Свака песма јад-сећања
Што у срцу моме звони
И остатке златног нада
Све од мене даље гони...
Даље гони, све до гроба
Где борави моја мила,
Што је мене тужна, млада,
Тако рано оставила.
Оставила, па за навек;
Али туга никад неће:
Та и у гроб пратиће ме
Кад потражим своје цвеће.
2
Сећаш ли се, дико моја,
Када си ми цвеће дала
Пружајући дара лепа,
Врло си се радовала.
Ни мислила, знам, да неси
Да ће живот сванут' пре ти
Него што ће оно моје
Тужно цвеће изумрети!...
3
Један прамен косе твоје
Остао ми, душо драга,
Па га чувам, па га волим,
Више нег' сва земна блага.
Кад препукне струна танка
На гуслама јада мога,
Ој, тада ћу да надвежем
Тог свиленог прама твога!
Је л', и сада тужно певам;
Али онда, моја 'рано,
Пропиштаће срце бола,
Тужним гласом уздрмано.
И теби ће песма доћи
Као гласник тешких рана,
Пратиће је један јаук
Живота ми растрзана!...
4
Знаш, славуј када пева
У зору рујану,
Све песме тада дева
У сладост бујану.
Ал' ја кад теби певам
У зору, ил' ма кад —
Све црне песме девам
У црњи јоште јад!
5
Наниз'о сам ђердан већем
Од жалосних суза моји',
Скоро ћу ти да га пошљем,
Нек на врату твоме стоји.
Послаћу га с тужном песмом
У гробницу твоју доле,
Само немој да задржиш
И песмине грдне боле.
Пошљи ми их натраг, дико,
Да и тебе не затиште;
Јер ће тада срце моје
Још тужније да пропиште!...
6
Знаш, дико, славуј онај
Што тугу тугује,
Тај са мном већ одавно,
Одавно другује.
Он душу своју жали,
Ја тебе и твој лик,
Па не знаш ко је гори,
Ко већи несрећник!
Пролеће ћ' опет доћи,
А с њиме ружа цвет,
Славуј ће опет љубит'
Варљиви овај свет.
Једином мени црн ће
За навек остати,
Јер нећеш ти на њему
Никада цветати...
7
Сећаш ли се, кад ме љубну,
Кад те љубнух, моја круно?
Тада ми је срце било
Рајевскога миља пуно.
Али сада да га видиш,
Стресле би се кости твоје;
Јер у њему, место сласти,
Тешки терет одсео је!
8
И још бих ти пев'о, душо,
Ране мога срца млада,
Што је сада остануло
Без утехе и без нада.
Ал' не могу, небо моје;
Кад се сетим твога прама,
Танку струну од гусала
Намах квасим са сузама.
И још бих ти пев'о, дико,
Боле мога срца млада,
Што је сада остануло
Без љубави и без нада.
Ал' не могу, злато моје,
Слушати ме нико неће, —
Шта је коме до тог стало
Што ја жалим своје цвеће.
Већ кад умрем, тугујући,
У рањеној овој страсти,
У гробу ћу леденоме
Све ти моје јаде каз'ти.
