Trpen-spasen/VI
VI
U kredencu se sastajala starija gospoda, kao što je gospodar Maksa i arendator, pa onda ostali stariji majstori i oficiri.
Frajla Mileva još ne igra, nit' je ko traži, ne sme niko s njom da se angažuje. Ona sedi sa laćmanom u kredencu, za jednim stolom, glavu naslonila na lakat, pa gledi u laćmana, a laćman u nju. Na licu joj čitaš radost i ponos, a na njemu afektacije zadovoljstva; katkad se tope u milju, katkad kao posvećeni izgledaju, ne znaš šta će od njih biti, il' Sigfrid i Genoveva, ili Eduardo i Kunigunda.
Gospodar Maksa poče vaditi iz gornjeg kaputa stivu lulu, i erdeljanski koštek, tako isto i arendator, pa se zgledaju, ko bi se malo farblovao. Baci oko na laćmana.
— Gospodin lajtnant, hoćemo li malo farbla?
— Drage volje, ako frajlica dozvoli.
— Ona će već dozvoliti, samo izvol'te!
Gospodar Maksa i arendator sa laćmanom upute se u kartarsžu sobu, počem je već laćman frajli Milevi komplimenat rastanka, kao bajagi, učinio.
— Preporučujem se, frajla Mileva, izvinite.
— Ništa, vi samo izvol'te, i ja ću malo posle tamo doći da vidim kako se tata karta. Preporučujem se.
Mileva se pokloni, pa kao bajagi ode u salu da vidi šta mati radi; laćman već sedi i farbl igra.
Y sali je nastala pauza, par i par šeće se.
Ko je sad među svima gavaler pravi?
Glađenović uze ispod ruke ćurčijsku seju, jednu crnooku, koja je dosta naličila na frajla Milevu, samo što nije tako odviše „nobl", kao što Đoka kaže, obučena bila. Glađenović se unaokolo šeće, među svima prvi štucer, ponosito hoda sa svojom sejom, a oko baca na Milevu, koja je s leđi' k njemu okrenuta bila, i s materom se razgovara. Glađenović baca se na sve strane „kartacetlima", i pre nego što će baciti, pogledi kakav je natpis na „kartacetli", da li odgovara predmetu.
Frajla Mileva, u razgovoru s materom, okrenuta je bila licem prema ogledalu, pa namešta svoj ukras na glavi i vratu, čim joj je laćman dvorio.
Glađenović baci na frajla Milevu „kartacetlu", pogodi je u uvo, al' "kartacetla" pade na zemlju. Frajla se okrenu i baci „prezritelan" pogled na subjekta, kom su oči na Milevu ironiju bacale. No frajla, mada vidi „kartacetlu", pogledi ga preko ramena na po koraka dalje od njega. Jedan subjekt digne „kartacetlu", na njoj stoji napisano:
„Was willst du heut Echtes haben,
Edelsteine und Peiien gar?
Heute ist alles pure Tauschung,
An der Wahrheit ist kein Haar."
Sveje to upravljeno na laćmana, no šteta što ovom do ruke neće doći.
Joca subjekt, koji je rado kolegu bockao, preokrene papir, pa bonbon zavije, napisav s plajvazom ovo:
„Joca kaže to je Plech,
Nesreće je lauter Blech."
Frajla Mileva i mati odu u kredenc, pa u sobu gde se kartaju. Mileva sedne iza pleća laćmanovi' i tatini', a gospođa Fema opet iza gospodara Makse i arendatora.
Svepravi kartaši. Viza prilična, gospodar Maksa „bank" drži.
Koji su samo gledaoci pri kartama, ti uvek u srcu jednom ili drugom stranu drže. Ako nije dušman, a on želi da onaj dobije koji gubi; no rodbina u svima okolnostima svome sreću želi, ma drugi propao. Gospođa Fema gledi na svaki mig gospodara Makse, kad privlači, kad gubi novac; ako dobro ispadne, neće njoj na lijo biti! Frajla Mileva pazi na laćmana. Kad izgubi, ono kao nož kroz srce joj prođe.
Gospodar Maksa uvuče lep „bank". Gospođi Femi svetle se oči od radosti. Sad daje „bank" laćman. Gubi, dobija, sreća se menja, a tako isto i boja na licu frajla Mileve. Laćman reterira sa dvesta forinata. Milevine oči svetle kao dijamanti. Misli se, ako ovako nekoliko dana pođe, tu je frtalj kaucije, bog da prosti.
Tako je tati i laćmanu i posle sreća poslužila, i kad dođe odmor, „roštund", u laćmana i Makse puni džepovi, a arendator je malo lakši. I vreme je već bilo; taman je „roštund" pogodio kad treba, da se lepo natrag povući mogu koji su izgubili.
Svi se dignu i u kredencu ponameštaju.
U pročelju gospođa Fema, to se već razume, pa do nje arendator, pa arendatorka, i gospodar Maksa, pa laćman i frajla Mileva, i tako dalje.
Sad se časte.
Dođe vreme nazdraviti. Nazdravlja se gospođi Femi, i to od strane arendatora, a gospodar Maksa opet arendatorki, laćman pak frajli Milevi. Muzika svira, novac se baca. Arendator, mada je mnogo izgubio, opet najviše je ciganima bacao, da se ne primeti da mu je za gubitkom žao, i ako bi takve žalosti baš ostalo, da je s muzikom istera.
Dok se ovde vesele, Glađenović se po sali šeće sa sejama, služi poslasticama i lemonadom svoje dame, pravi galantom. Prava se omladina vole šetati u sali, „šmaktovati", štono Glađenović veli, nego li u kredencu paziti na svaki mig svojih principala.
U kredencu donikle sviraju, posle otpuste muzikante da u sali sviraju. Započnu polku svirati. Omladina već igra. Sad će Glađenović igrati, no s kim? Hajd' da proba sreću c frajla Milevom. Ide u kredenc da se „angažira". I rezon je, principalova je kći.
— Molim, frajlice, smem li se angažirati na ovu polku?
— Ne mogu, angažirata sam sa g. lajtnantom na sve.
Glađenović dobi korpu. Pređe principalici.
— Smem li se angažirati? ...
Gospođa Fema ga malo gordeljivo pogleda, pa glavom malo mahnu, kanda ne brani, igraće. I treba, da bar izgladi pogrešku Milevinu prema Glađenoviću. Glađenović odigra polku kao od bede, tek baš zvanično, al' srce mu je Mileva pozledila.
Koje večera, koje muzika uspalila je kredenske goste, i neće dugo trajati, pa će svi igrati, već im muzika u noge ide. Unteroficiri posle „roštunda" odoše. Sad pak oficiri, koji se tu desiše, dobiju volju na igranje. Lajtnant Predić uzme ispod ruke frajla Milevu, pa u salu i već igra; i odista virtuozno igra.
Sad će se tek društvo rašćeretati.
Nedaleko od gaspodara Makse sedi dr. Polivka. On je tek nedavno došao na bal, no dobro je primljen, veseljak je. Dr. Polivka, il' upravo magister chirurgiae, sasvim okrugao čovek, da ne kažemo predebeo, tako oko pedeset godina. Obrazi puni, glava i lice sasvim okruglo kao polumesec, nos mali, oči sitne, štono kažu, gutmüthiges herziges Gesicht. Kasapsko bi ga oko na dvesta funata cenilo.
Gospodar Maksa mu se približi, i rado se s njime razgovarao, i već po načelu ga voleo, jer on većma voli hirurge nego li doktore. Dr. Polivka puši cigare, pije baš sad načeto pivo, sluša polku, pa debelim prstima takt udara. Svirali su baš pravu valjanu „šnelpolku". Dr. Polivka već nogama takt udara.
— Gospodin Svilokosić, tako bi' igrao, vrlo volim muziku i igru.
— I ja tako isto, al' doduše i valjano sviraju, imeni već u noge ide.
— Oprostite, ja već ne mogu dalje izdržati, kako muziku čujem, svaka žila u meni igra, moram igrati.
Sad se digne dr Polivka, oda'ne malo, pa ide brzo u salu, pa ni pet ni devet, već uze arendatorku da igra.
Svirali su „šnelpolku", al' doktor zna samo „trajšrit".
Započnu igru. Arendatorka jaka, premoćna, doktoru se od debljine raširila sastrag krila od kaputa. Arendatorka igra „šnelpolku" kao što muzika svira, a doktor po svom ćefu „trajšrit". Kakva je to divna disharmonija, tako, kao kad ono zvona naopako udaraju. Neće jedno drugom da popusti, arendatorka se drži po reguli, jer na polku igra polku; doktor opet drži da se daje sa „trajšritom" izigrati, pa ne popušta. Krasno je bilo videti kako doktor tencerku svom snagom na svoju vodenicu vuče, a ona se u protivnom pravcu otima; kad doktor skoči, glava mu gore, a njoj opet dole, noge se zapleću, i tek kad su jedared unaokolo obigrali, i kad je daktor sasvim sustao, oslobodi se arendatorka, a doktor jedva dišući brzo u kredenc, pa si čelo tare.
— Tako treba, to je bilo „na zdravlje".
On je, kao stručnjak, sam iz sanitetskog uzroka tu krasnu đimnastiku proizveo. Arendatorka opet u sali da pukne od smeja; i ostali se kikoću.
Laćman kad god obigra, poljubi Milevu u ruku, onako neprimetno.
Glađenović opet hoće da pokaže pred laćmanom svoju izvrsnost u polki, razgleda, koju će igračicu. Pade mu na pamet Salika, i sad mu je tek žao što je nema. Da vidi laćman kako se „šnelpolka" igra. Izabere šnajdercehmajstorku.
Uhvate se. Đoka počne „šaširati", zapletati nogama levo-desno, a šnajderka sve sitni, cifra, suptilno podskakuje, tako lete do po sale, pa se onda okreću. Tu sad Glađenović izvodi svakojake kerefeke, igra s boka, pa naopako, sad levo, sad desno. Za njim juri cehmajstor sa gospođom Femom. Glađenović je sebi obraz osvetlao, niko nije prema njemu megdan održao.
Opet prestane muzika. Šta će sad opet doći? I g. laćman je hteo nešto pokazati, pa zapita frajla Milevu:
— Ne bi l' se mogao ovde kakogod kotiljon izvesti?
— Ah, kako ne! Koje bi tu za kotiljon bile, pa da laćman sedi za leđima dame sa kojekakvim kalfetinama, — ket niht!
Laćman joj da za pravo.
Arendator je bio čovek veseljak, na je u privatnom društvu učio tri godine kadril, i doterao je kakogod do četvrte figure. Te su ga figure skupo stale, jer kad god se gde raščepurio gde je muzika bila, dao bi „Serbenquadrille" svirati, pa petice, desetice sve lete. Cigani su od njega za taj kadril više dobili, nego sastavljač i izdavatelj uskupa.
Poviču kadril.
Sad se sklope dve kolone, veća i manja. U većoj igra omladina, u manjoj stari volonteri i volonterke, i samo u četir para. Gospodar Maksa se angažuje sa arendatorkom, arendator sa gospođom Femom, šnajder-cehmajstor sa pekaricom, a dr. Polivka sa šnajderkom. Gospodar Maksa prilično je znao, iz viđenja je naučio, jer je bio berberski „ženi". Šnajder-cehmajstor je sasma dobro znao. Arendator, rekoh — do četvrte figure inclusive. Dr. Polivka igrao je više puta iznenadno, bez da je učio, a on je u tom "sveznajući", pa zašto i tu ne bi mogao biti izvanredni referent?
U većoj koloni većinom su dobro znali, samo je frajla Milevu ženiralo što same kalfe igraju, pa još i Glađenović tu, a i njega je za kalfu držala. Komandirao je laćman. Glađenović je igrao sa ćurčijskom sejom i hteo se nekako doviti do frajle Mileve, da joj bude „vizavi", al' ga izigrala, u sporazumljenju sa laćmanom postade „vizavi" jedan mlad kasapin, sin bogatog oca.
U većoj koloni sve lepo ide. Laćman i frajla Mileva graciozno igraju, nešto komotno, štono kažu elegantno — nonchalant, jer gde par drži da njima ostali nisu ravni, onda taj par samo za sebe igra, i radi su da se sami sebi dopadnu, i tek onda uzimaju u kritičan obzir drugog, kad ovaj kakav gikser učini.
Glađenović kao na drotu igra, i sve hoće da nadmaši.
Da vidimo drugu kolonu.
Tu je komandant šnajder-cehmajstor. Gospodar Maksa i arendator dobro se drže, istina kruto, ali junački. I gospoje su im u formi i figuri bez zamerke. Cehmajstor pravi tancmajstor, glavom, rukama, nogama radi, a pekarica dobro sekundira. Doktor je sa svojom debljinom nešto kontrast sa tankom sitnom cehmajstorkom; ona se oko njega okreće kao preslica; kad dođe „tur d' man", a doktor kad god treba desnu, a on uzme za levu ruku, i protivno se okreće. Badava ga igračica informuje, badava mu šnajder prstom pokazuje kud treba, ne da se osoliti, kaže da šnajder rđavo komandira.
Kad dođe peta figura, al' arendator misli se kuda će sad, jer donde je naučio. Pokušaće. Kad dođe na njega „solo", a on načini tako dva skoka kao kad je nekad „hecovao", te mal' nije gospođu Femu premetnuo, no suprug njen spase je.
Doktor, u „solo", kad udari nadesno pa nalevo, pa se napred zahukti, gurne šnajderku, a karambolira se sa pekaricom, ova ga opet odgurne na šnajderku, a ona ga opet s mukom, sve skakutajući, remorkira na svoje mesto. Sa petom figurom lako je išlo, malo se unaokrut mašira; guranje i konfuzija uzima se za šalu, i tako bude sretno kraj igri.
Veterani odu opet u kredenc da se malo potkrepe, a omladina i dalje igra.
Kad u neko doba poviču „krajcminet".
Obligatna igra za gospodara Maksu. Naravno, najpre ga moraju moliti. Opet uzme arendatorku. Volonteri male kolone uzmu te iste igračice. Gospodara Makse paunsko-majestetičan "minet" već je poznat. Arendator dobro igra, samo je gospođu Femu iz galanterije za prste tako pretisnuo da je malo ciknula. Šnajder se savija kao da ima fišpan u trbuhu, al' graciozno. A doktor? — Prava olimpijska figura, Falstaf novijeg doba. U žaru igre stao malo na palac nogice cehmajstorovice, al' ova umesto da cikne, samo malo odskoči, pa na istom palcu takvu piruetu načini da bi Elzner Faniki na čast služio. Prava balerina. Gospođe Feme „visprenu" figuru poznajemo. Pekarica je bila tanka, visoka plavojka, „neiscrpajema" i „neumoriva" u igri; što više igra, sve je jača. Arendatorka, visoka, puna, nit' vrlo mlada nit' stara, baš kao što treba. Forma joj je kao belvederske Jelene Forman.
Prestane „minet", opet igra omladina.
Malo pomalo, već zora rudi; gdekoji se već kući spremaju. Frajla Mileva moli mater da još malo oca zadrži, još samo jednu igru.
— Jastučići! — poviče gospodar Maksa. Na tu se reč svi elektrišu. Već nose jastuk, pravi se kolo, tu se sad skuplja i mlado i staro, i oni koji nisu igrali. Jastučiće može svako igrati.
Muzika zasvira, gosp. Maksa primi jastuk, pa hajd u kolo. Pa na koga će? Baci jastuk pred arendatorovicu, ova se zacrveni i klekne, gospodar Maksa je onako berberski-suptilno zagrli, i poljubi. Arendatorka baci jastuk pred jednog mladog kasapina, ovaj opet pred pekaricu, pekarica pred laćmana Predića, Predić pred frajla Milevu.
Tu ćemo stati. Tu je išlo sa malom ceremonijom. Laćman drži jastuk, pa razgleda; frajla Mileva menja boju, strepi. Odjedared tijo pred nju metne jastuk, oči k nebu il' bolje reći plafonu podigne, Mileva je već klekla, u isti je mah laćman tako tijo poljubi, da niko ni ne primeti, izgledalo je kao šuškanje, i tek što se videlo kako je frajla pređe skupljene usne malo u normalno stanje rastegla.
Frajla Mileva neće momka, već baci pred arendatora, koji je kao dete poljubi, no on posle opet baci pred gospođu Femu, i kad kleknu, arendator najpre namesti brkove, pa poljubac puca, a od zagrljaja i čemer bi prošao.
Došao je red i na doktora. Naiđe na šnajderku on debeo, ona suva, krajnosti se sastavljaju, kad je kleknuo, a on od debljine dahće, pa kad je šnajderku zagrlio, svo joj je lice sa svojim podvoljkom zaklonio; tako je izgledalo kao kad pri pomračenju mesec sunce pojede.
Tako je to išlo redom, pa ni Glađenović nije ostao naprazno, već je, uprkos frajla Milevi, sve seje obigrao.
Sad je već kraj svemu, razilaze se; laćman prati gospodar Maksinu porodicu, arendatoru sviraju marš, omladina još malo popeva, pa onda sa pratnjom muzike ode u gostionicu „Kod lisice" na pojutarje.
Tako prođe „purgerski bal".