Tomaida (drama u tri čina)/36
V
DESPOT, SELENOVIĆ
DESPOT (Nestrpljivo žuri ka terasi i gleda s nje; zatim odlazi desnom ulazu, u susret Selenoviću pa, nestrpljiv da ga dočeka, odlazi fontani, naslanja se klonulo i duboko se zamisli).
SELENOVIĆ (Dolazi.)
DESPOT (Kad spazi Selenovića pojuri mu u susret i nestrpljivo obaspe pitanjima ne dajući mu da dođe do reči).: Došao si? Gde si dosad? Da se nije što desilo? Da se nije otkrilo? Da nije posumnjala? Ta govori, zaboga, govori, što čekaš da te pitam, govori!
SELENOVIĆ: Daj mi reč, gospodaru, i umiri se! Dobro je, sve je dobro!
DESPOT: Dobro, je l’? Dobro je, dakle? Govori, kazuj sve redom kako je bilo?
SELENOVIĆ: Otišao sam u predgrađe, kao što mi naredi i poveri. Poveo sam slugu Evgenijosa, koji zna kuću Rinulinu, kako ne bih raspitivanjem sumnju izazvao. Kad mi pokaza kuću, slugu sam vratio, a sam uzeo svežanj sa odelom koje je on nosio. Dočekala me stara Rinula na pragu i kad joj rekoh da sam tvoj izaslanik ne poverova mi. Morao sam joj se ispovediti te, kad je videla da znam sve, tek me je u kuću pustila pokazujući mi jedna vrata rečima: „Eno je tamo!” Zakucah...
DESPOT (Uzbuđen): Ta kazuj brže, brže, brže; gorim od nestrpljenja!
SELENOVIĆ: Zakucah, ali niko se ne odazva. Zakucah opet, pa i po treći put, i tad se setih reči koje si mi kazao i na koje će mi se samo vrata otvoriti. Nagoh se i rekoh glasno: „Smrt tiranu!”
DESPOT: Da, to je ugovoreni znak!
SELENOVIĆ: I vrata se odmah otvoriše. Ja uđoh...
DESPOT: Govori, govori...
SELENOVIĆ: Zastade mi reč....
DESPOT: Ma govori, čuješ li...
SELENOVIĆ: I sad mi još zastaje reč, setiv se časa kada je ugledah.
DESPOT: Lepa je, je li?
SELENOVIĆ: To nije, gospodaru, lepota; to je san koji se samo jednom u životu može usniti, to je...
DESPOT (Stavlja mu šaku na usta): Ne govori, ne muči me! Znam da je lepa, lepša no što ti to umeš kazati. Ne govori o tom, ne skrnavi joj lepotu, jer je ti nisi kadar shvatiti.
SELENOVIĆ: ...Tad, rekoh joj sve kako si me ti, gospodaru, naučio — „Kira Tomaida, pozdrav nosim od moga druga čiji sam najodaniji vernik i kletvenik. Sve je pripremljeno, veselje u dvoru tek što nije počelo. Doneo sam ti odelo igračice da se prerušiš i da sa mnom pođeš u dvor!
DESPOT: A ona?
SELENOVIĆ: Reče: „Verujem drugu tvom i poći ću! Verujem mu, ma me i u smrt vodio! Vodi me, vodi me što pre!”
DESPOT: I pođe?
SELENOVIĆ: Doveo sam je u odelu igračice.
DESPOT: Gde je? (Pođe napolje ne bi li je video).
SELENOVIĆ: Gospodaru! Bilo bi neobazrivo. Ona je dole međ ostalim igračicama, od kojih ni jedna ne sluti da je njihova nova drugarica kći despotice Ane Epirske. Rekao sam im da je nova igračica iz Lamije.
DESPOT: Da je ne pozna ko?
SELENOVIĆ: Sve su strankinje, ni jedna nije odavde.
DESPOT: Je li vesela ili sumorna možda?
SELENOVIĆ: Uzbuđena kao i ti, gospodaru, kao i ja. Zar može ko biti miran u oči zločina?
DESPOT: Kakvog zločica?
SELENOVIĆ: Zaboravio si, gospodaru, da si mi jutros, kad si stigao sa Pindosa, poverio sve.
DESPOT: Zar sve sam ti poverio?
SELENOVIĆ: Možda se kaješ sad, al’ jutros, o ja te razumem, imao si potrebu da se nekome poveriš. Izabrao si mene i, hvala ti, al’ si mi sem poverenja i tešku brigu natovario.
DESPOT: Brigu?
SELENOVIĆ: Veliku brigu! Veliš, ugovoreno je da ona igoa kao igračica i, kad despota zanese, da mu padne na koleno...
DESPOT: Da, da!
SELENOVIĆ: A kad on, nagrađujući je, pokuša možda da je poljubi i sagne se...
DESPOT: ... Da ga onim nožem probode, koji ga je već jednom trebao ubiti.
SELENOVIĆ: Al’ ako ona taj zločin izvrši odista?
DESPOT: Zar ti to zoveš zločinom?
SELENOVIĆ: Tebe ubiti?
DESPOT: O, kad bi ti znao kako je i smrt slatka iz njene ruke.
SELENOVIĆ: Gospodaru, ti si naš despot, naš vojskovođa, ti si Carev brat i namesnik.
DESPOT: Pa?
SELENOVIĆ: Ne srdi se, ali ja mislim: ti kao čovek imaš prava raspolagati sobom, al’ kao despot....
DESPOT: A despotom valjda vi raspolažete?
SELENOVIĆ: Ne, gospodaru, ali smo dužni braniti despota. Ti ne možeš zahtevati od mene, znajući jednom tajnu, da mirno ćutim tada kada se na mog despota nož poteže!
DESPOT (Odlučno): Mogu, i zahtevam to od tebe.
SELENOVIĆ: Gospodaru, činiš mi nepravdu.
DESPOT: A ti bi hteo da je učinim njoj, je li?
SELENOVIĆ: Kad bih te smeo zamoliti da me poslušaš te da me umiriš bar!
DESPOT: Čime?
SELENOVIĆ: Da pancir obučeš pod košulju.
DESPOT: To bi bila prevara, bila bi podlost.
SELENOVIĆ: Ili opreznost!
DESPOT: Ču li ti kako ona reče: „Verujem drugu tvom; verujem mu ma me i u smrt vodio!” Je l’ tako reče?
SELENOVIĆ: Da!
DESPOT: E, tad, verujem i ja njoj pa ma me i u smrt vodila.
SELENOVIĆ: Veruješ možda u ljubav njenu prema tebi, al’ veruj i u mržnju njenu prema despotu.
DESPOT: Ostavimo dakle ljubav i mržnja nek podele boj. Pobeda jedne doneće mi život, pobeda druge smrt. Deder, naređuj neka se počne, jedva čekam tu igru mržnje i ljubavi...
SELENOVIĆ (Zabrinuto): Reci igru života i smrti!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|