Томаида (драма у три чина)/36
V
ДЕСПОТ, СЕЛЕНОВИЋ
ДЕСПОТ (Нестрпљиво жури ка тераси и гледа с ње; затим одлази десном улазу, у сусрет Селеновићу па, нестрпљив да га дочека, одлази фонтани, наслања се клонуло и дубоко се замисли).
СЕЛЕНОВИЋ (Долази.)
ДЕСПОТ (Кад спази Селеновића појури му у сусрет и нестрпљиво обаспе питањима не дајући му да дође до речи).: Дошао си? Где си досад? Да се није што десило? Да се није открило? Да није посумњала? Та говори, забога, говори, што чекаш да те питам, говори!
СЕЛЕНОВИЋ: Дај ми реч, господару, и умири се! Добро је, све је добро!
ДЕСПОТ: Добро, је л’? Добро је, дакле? Говори, казуј све редом како је било?
СЕЛЕНОВИЋ: Отишао сам у предграђе, као што ми нареди и повери. Повео сам слугу Евгенијоса, који зна кућу Ринулину, како не бих распитивањем сумњу изазвао. Кад ми показа кућу, слугу сам вратио, а сам узео свежањ са оделом које је он носио. Дочекала ме стара Ринула на прагу и кад јој рекох да сам твој изасланик не поверова ми. Морао сам јој се исповедити те, кад је видела да знам све, тек ме је у кућу пустила показујући ми једна врата речима: „Ено је тамо!” Закуцах...
ДЕСПОТ (Узбуђен): Та казуј брже, брже, брже; горим од нестрпљења!
СЕЛЕНОВИЋ: Закуцах, али нико се не одазва. Закуцах опет, па и по трећи пут, и тад се сетих речи које си ми казао и на које ће ми се само врата отворити. Нагох се и рекох гласно: „Смрт тирану!”
ДЕСПОТ: Да, то је уговорени знак!
СЕЛЕНОВИЋ: И врата се одмах отворише. Ја уђох...
ДЕСПОТ: Говори, говори...
СЕЛЕНОВИЋ: Застаде ми реч....
ДЕСПОТ: Ма говори, чујеш ли...
СЕЛЕНОВИЋ: И сад ми још застаје реч, сетив се часа када је угледах.
ДЕСПОТ: Лепа је, је ли?
СЕЛЕНОВИЋ: То није, господару, лепота; то је сан који се само једном у животу може уснити, то је...
ДЕСПОТ (Ставља му шаку на уста): Не говори, не мучи ме! Знам да је лепа, лепша но што ти то умеш казати. Не говори о том, не скрнави јој лепоту, јер је ти ниси кадар схватити.
СЕЛЕНОВИЋ: ...Тад, рекох јој све како си ме ти, господару, научио — „Кира Томаида, поздрав носим од мога друга чији сам најоданији верник и клетвеник. Све је припремљено, весеље у двору тек што није почело. Донео сам ти одело играчице да се прерушиш и да са мном пођеш у двор!
ДЕСПОТ: А она?
СЕЛЕНОВИЋ: Рече: „Верујем другу твом и поћи ћу! Верујем му, ма ме и у смрт водио! Води ме, води ме што пре!”
ДЕСПОТ: И пође?
СЕЛЕНОВИЋ: Довео сам је у оделу играчице.
ДЕСПОТ: Где је? (Пође напоље не би ли је видео).
СЕЛЕНОВИЋ: Господару! Било би необазриво. Она је доле међ осталим играчицама, од којих ни једна не слути да је њихова нова другарица кћи деспотице Ане Епирске. Рекао сам им да је нова играчица из Ламије.
ДЕСПОТ: Да је не позна ко?
СЕЛЕНОВИЋ: Све су странкиње, ни једна није одавде.
ДЕСПОТ: Је ли весела или суморна можда?
СЕЛЕНОВИЋ: Узбуђена као и ти, господару, као и ја. Зар може ко бити миран у очи злочина?
ДЕСПОТ: Каквог злочица?
СЕЛЕНОВИЋ: Заборавио си, господару, да си ми јутрос, кад си стигао са Пиндоса, поверио све.
ДЕСПОТ: Зар све сам ти поверио?
СЕЛЕНОВИЋ: Можда се кајеш сад, ал’ јутрос, о ја те разумем, имао си потребу да се некоме повериш. Изабрао си мене и, хвала ти, ал’ си ми сем поверења и тешку бригу натоварио.
ДЕСПОТ: Бригу?
СЕЛЕНОВИЋ: Велику бригу! Велиш, уговорено је да она игоа као играчица и, кад деспота занесе, да му падне на колено...
ДЕСПОТ: Да, да!
СЕЛЕНОВИЋ: А кад он, награђујући је, покуша можда да је пољуби и сагне се...
ДЕСПОТ: ... Да га оним ножем прободе, који га је већ једном требао убити.
СЕЛЕНОВИЋ: Ал’ ако она тај злочин изврши одиста?
ДЕСПОТ: Зар ти то зовеш злочином?
СЕЛЕНОВИЋ: Тебе убити?
ДЕСПОТ: О, кад би ти знао како је и смрт слатка из њене руке.
СЕЛЕНОВИЋ: Господару, ти си наш деспот, наш војсковођа, ти си Царев брат и намесник.
ДЕСПОТ: Па?
СЕЛЕНОВИЋ: Не срди се, али ја мислим: ти као човек имаш права располагати собом, ал’ као деспот....
ДЕСПОТ: А деспотом ваљда ви располажете?
СЕЛЕНОВИЋ: Не, господару, али смо дужни бранити деспота. Ти не можеш захтевати од мене, знајући једном тајну, да мирно ћутим тада када се на мог деспота нож потеже!
ДЕСПОТ (Одлучно): Могу, и захтевам то од тебе.
СЕЛЕНОВИЋ: Господару, чиниш ми неправду.
ДЕСПОТ: А ти би хтео да је учиним њој, је ли?
СЕЛЕНОВИЋ: Кад бих те смео замолити да ме послушаш те да ме умириш бар!
ДЕСПОТ: Чиме?
СЕЛЕНОВИЋ: Да панцир обучеш под кошуљу.
ДЕСПОТ: То би била превара, била би подлост.
СЕЛЕНОВИЋ: Или опрезност!
ДЕСПОТ: Чу ли ти како она рече: „Верујем другу твом; верујем му ма ме и у смрт водио!” Је л’ тако рече?
СЕЛЕНОВИЋ: Да!
ДЕСПОТ: Е, тад, верујем и ја њој па ма ме и у смрт водила.
СЕЛЕНОВИЋ: Верујеш можда у љубав њену према теби, ал’ веруј и у мржњу њену према деспоту.
ДЕСПОТ: Оставимо дакле љубав и мржња нек поделе бој. Победа једне донеће ми живот, победа друге смрт. Дедер, наређуј нека се почне, једва чекам ту игру мржње и љубави...
СЕЛЕНОВИЋ (Забринуто): Реци игру живота и смрти!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|