Tako je moralo biti (drama u tri čina)/34
XIV
STANKA, MARIJA, JELA
STANKA (utrči napred pre majke i grli Jelu) Dobar dan, Jelkice, gledaj, gledaj, gledaj! (Ona nosi puno raznih paketića)
MARIJA (ušla je za njom, takođe opterećena paketićima)
JELA (ide joj odma ususret i ljubi ruku) Oh, pa i vi, majka, toliki teret?
MARIJA: A tek smo počeli!
STANKA: Imamo da kupimo još devet stotina devedeset i devet sitnica. Gle, koliko je dugačak spisak! (Pokazuje jedin list duguljaste hartije.) Ali, Jelo, ti mi danas izgledaš nešto bleda!
MARIJA: To sam baš i ja htela reći.
JELA: Odista?... Možda... možda od umora, nisam dobro spavala. (Prelazeći nemarno preko toga razgovora) A vi žurite, neobično žurite sa tim nabavkama?
MARIJA (seda umorno u fotelju) Ta kako ne bi, zaboga, kad sve do sutra treba nabaviti.
STANKA: I krojačica se buni, veli: moraće raditi celu noć.
JELA: Pa da, nezgodno je... suviše brzo. Ja sam baš razmišljala o tome, nemoguće je do sutra sve posvršavati. Kad bi se moglo bar za nedelju dana odložiti, bilo bi tako dobro. Je l' te da bi bilo dobro?
STANKA: Ne, nikako ne! Sutra, bolje sutra. Ti znaš, Jelo, kako sam srećna što do sutra nije tako daleko.
MARIJA: Da, za tebe, a ja bih bome volela da je dalje... Ja ne znam da l' ćemo stići sve da svršimo.
STANKA: Stići ćemo!
JELA (milujući je) Ti misliš, mala. Srećni uvek previđaju nemogućnosti. A ja se, vidiš, potpuno slažem sa majkom i, boga mi, čisto mi dođe da savetujem oca da stvar odložimo za nedelju dana.
STANKA (iznenađeno) Ali, Jelo, šta je tebi? Otkud sad najedanput tako misliš, kad si baš ti...
JELA: Da, u prvi mah mislila sam i sama, ali docnije, kad sam razmislila... razgovarala sam i s ocem, pa i on...
MARIJA: Je l' i on tako misli?
STANKA: Ti si već s ocem razgovarala? Ti si već učinila korake u tom smislu? Ti si već...? (Zaplače gorko) Bože moj, bože moj, svi ste protiv mene, svi, svi...
JELA (miluje je) No, no, ludice moja, budi mirna, budi mirna, nije to tako strašna stvar nedelju dana pre ili posle.
STANKA: O, to mnogo znači, vrlo mnogo!
JELA: Ali, ne boj se... sreća ti neće izmaći... ne damo mi da ti sreća izmakne...
STANKA: Ja se bojim, bojim se oca Milanovog. Sve mi se čini da on u svemu traži povoda da stvar pokvari. Bojim ga se.
JELA: Budi mirna. Nećemo dati mi tome starome gospodinu tako lako povoda To može biti samo prijateljski razgovor.
STANKA: Al' ja te molim, Jelo, nemoj da daješ ni povoda takvom razgovoru; nemoj da budeš ti uzrok mojoj nesreći.
JELA: Tvojoj? O, nikada! (Bolno) Radije ću svoju sreću srušiti da na njoj tvoju nazidam no što ću dozvoliti da moja nevolja pretrpa tvoju sreću! Ne, ne, radije neka sam ja sama nesrećna.
STANKA (iznenađeno) Ti? Zašto bi ti imala biti nesrećna, i zašto bi moja sreća nosila tvoju nesreću?
JELA (trgne se) Ta ne... tako samo kažem... ne znam ni sam zašto sam tako rekla... možda samo da te umirim. Idi, idite, majko, svršavajte poslove.
MARIJA (ustaje) Ta da, zaboga, gubimo samo vreme u praznim razgovorima.
STANKA: A mi svratili, mislili da i ti pođeš s nama?
JELA: Ne, ne mogu; moram biti kod kuće. Idite sami, a ja ću već doći po podne k vama. (Ljubi majci ruku)
STANKA (ljubeći se s Jelom) Biće sutra, je li? Ti si se samo šalila sa mnom? Htela si samo da me malo prepaneš. Priznaj je li?
JELA (ispraćajući ih): Da. Da, ja sam se samo šalila. Htela sam samo da kušam... Šalila sam se!
MARIJA i STANKA (odu).
|