Тако је морало бити (драма у три чина)/35
XV
ЈЕЛА, НЕДЕЉКОВИЋ
ЈЕЛА (пошто оду, седне у фотељу и падне у дубоко размишљање, затим се диже и одлази прозору, наслони се и расејано гледа ван)
НЕДЕЉКОВИЋ (улази задихан, узбуђен) Јело, слушај, дај ми мој новац натраг!
ЈЕЛА: Оче!
НЕДЕЉКОВИЋ: Дај ми новац натраг!
ЈЕЛА: Али, оче!
НЕДЕЉКОВИЋ: Никакве молбе, никакве сузе, дај ми мој новац натраг!
ЈЕЛА: Али, оче, ја га немам више. Ђорђе га је већ однео!
НЕДЕЉКОВИЋ: Нећу да чујем, хоћу мој новац натраг, разумеш ли, хоћу мој новац натраг, донеси га, створи га...
ЈЕЛА: То је немогуће!?
НЕДЕЉКОВИЋ (узбуди се необично) А могуће је било опљачкати ме, је ли? Ви сте ме опљачкали, разбојнички сте ме опљачкали. Ово је разбојничка пећина где топлим речима, осмесима, сузама, нежном детињом љубављу, увуку човека да га опљачкају зваћу у помоћ; у помоћ, људи!
ЈЕЛА: Оче, забога!
НЕДЕЉКОВИЋ: Новац ми дај или... разумеш ли, нећеш ме више сузама обрлатити; хоћу новац мој! (Шчепа је за груди) Хоћу мој новац који си ми отела... Новац, чујеш ли, море, новац мој! (Спопадне га тешко гушење; Јела врисне и одводи га до фотеље, спушта га, раскопчава му оковратник и звони)
ЈЕЛА: Софија! Софија!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|