◄   VII VIII IX   ►

VIII

JELA, NESTOROVIĆ

NESTOROVIĆ: Dobar dan želim!
JELA: Ovaj čas je moj muž otišao k vama, morali ste se mimoići.
NESTOROVIĆ: Verovatno! Zatekao sam na svome stolu jedno pisamce...
JELA: Da, moj muž vas je ponovo uznemirio.
NESTOROVIĆ: Nimalo neprijatno uznemirenje.
JELA: Čini vam se, jer vam nije poznato čega radi vas je zvao.
NESTOROVIĆ: Ma zašto. Poziv koji me dovodi k vama uvek mi je drag.
JELA: Stvar je vrlo ozbiljna. Mom mužu je potrebna vaša usluga.
NESTOROVIĆ: Gotov sam na svaku uslugu koja bi mi dozvolila da vam se približim. Vi znate koliko mi je nekada bila draga i koliko mi je danas još draža vaša blizina.
JELA (uznemireno) Ja vas lepo molim, gospodine, okanite se takvih izjava. Ako ih budete nastavili, učinićete na mene neprijatan utisak, utisak koji izvesno ne bi želeli
NESTOROVIĆ: Neprijatan utisak?
JELA: Da, utisak čoveka koji hoće da se koristi mojom nevoljom.
NESTOROVIĆ: Vašom nevoljom? Gospođo, vi ne smete imati nevolja. Ako do mene stoji, vi ne smete biti u nevolji.
JELA: Ne ja, ali moj muž je u nevolji, a nevolja moga muža i moja je. On je hteo... Mi smo hteli da vas zamolimo... mi smo u novčanoj nevolji.
NESTOROVIĆ: Suma je izvesno mala?
JELA: Naprotiv, velika... vrlo velika: dvadeset hiljada dinara.
NESTOROVIĆ: Dvadeset hiljada dinara?
JELA: Uviđam... i sama da je suma vrlo velika. Iako vi novac imate... ipak... tolika suma.
NESTOROVIĆ: Gospođo, iako novaca imam, ne pozajmljujem ga. To nije moj posao. Ali, ako želite vi, vi gospođo, da vama, kao znak prijateljstva, tu sumu pozajmim, ja sam u svako doba gotov to učiniti. Kroz pola sata možete novac imati.
JELA (ozarena i ushićena) Kroz pola sata... ah? (Trgne se) Ali ne meni, ne kao znak prijateljstva! Pozajmite mužu mom, njemu pozajmite
NESTOROVIĆ: Hoćete da budem prost zajmodavac! Zašto mi tako ružnu ulogu namećete? I kad bih je hteo primiti, tolika se suma ne daje činovniku sa trista dinara plate. Vi to znate, gospođo, i sami, ne može biti da ne znate, ali vam godi da me vidite u ružnoj ulozi zajmodavca, kako bi me što dublje mogli mrzeti.
JELA (ćuti oborene glavae)
NESTOROVIĆ: Gospođo, ja slutim da je tu neka velika nevolja, al' nisam nizak da se njome koristim. Gotov sam pomoći, al' hoću da ta pomoć ima izgled prijateljske usluge.
JELA: Pomozite, dakle, mužu mom.
NESTOROVIĆ: Njemu? Mi nismo nikakvi prijatelji, ne znam šta bi me obvezivalo na toliko prijateljstvo prema njemu?
JELA: Isto što i prema meni.
NESTOROVIĆ: O, o prijateljstvu prema vama ne želim da govorim sad. Ako bih ga pominjao, ako bih vam govorio o njegovoj prošlosti, izgledalo bi kao da to činim radi ucene.
JELA (posle izvesnog razmišljanja) Pa lepo... kad drukče ne biva, primam zajam, ali kao zajam, razumete li, kao zajam.
NESTOROVIĆ: Ne, već samo kao prijateljsku uslugu. I ako sam vam kad god učinio kakvu nepravdu, vi ćete mi time bar dati prilike da je iskupim. (Prilazi joj, ljubi joj ruku) Hvala vam!
JELA (Povlači ruku koju je on bio zadržao.)
NESTOROVIĆ: Isto onako topla ruka kao nekada! Kažu, čovek umirući, u poslednjem trenutku, sagleda svu prošlost svoju. Evo gde se isto ponavlja i u trenutku kada se čovek vraća u život. Sagledao sam na jedan mah sve... sve... sve one drage uspomene i prvu ispovest i zakletvu i prvi poljubac (uzbuđeno) ... onaj prvi poljubac koji nam je duše
spojio. I otada, Jelo...
JELA (srdito) Ja vam ne dozvoljavam da me zovete tim imenom.
NESTOROVIĆ (nastavlja) I otada, Jelo, naše su duše spojene. Ni mržnja kojom si pokušala da se naoružaš; ni vreme, koje ublažuje čak i bolove srca, nije bilo kadro ublažiti osećaj koji je čekao samo, prigušeno očekivao svoj čas... možda ovaj čas...
JELA (kršeći prste) Dakle ipak... dakle ipak... Ah, znala sam ja to!
NESTOROVIĆ: Znala, to?
JELA: Da, znala sam da ćete za uslugu tražiti skupu naknadu. (Odlučno) Čujte me, gospodine, vi stojite pred ženom vezanom u braku dužnošću i ljubavlju.
NESTOROVIĆ: Da li i ljubavlju?
JELA: Da, gospodine, i o toj ljubavi niste pozvani vi da donosite presudu.
NESTOROVIĆ: Ali sam pozvan da svojoj ljubavi ištem odziva.
JELA: Recite trgovački: da za zajam naplatim kamatu.
NESTOROVIĆ: Jelo! Zašto još uvek tako osorno! Ili je to možda poslednji pokušaj da se odbraniš od onoga što je jače od tebe. Ti me voliš, ja znam da me voliš.
JELA: Ja vas mrzim.
NESTOROVIĆ: Baš u toj mržnji je ljubav tvoja, Jelo.
JELA: Ne, ne... neka svemu bude kraj. Hvala vam na prijateljstvu, kojega sam se s razlogom toliko bojala. Vaš mi novac ne treba, razumete li; ne treba mi, neću ga!
NESTOROVIĆ: Gospođo!
JELA: Molim vas, idite... bojim se vaše blizine. Ja sam je izbegavala, izbegavala sam je očajno... al' eto, nisam mogla!... Idite, molim vas! Ja vas molim, ja vas preklinjem, ako ste častan čovek, idite, bežite... Ne treba mi vaše prijateljstvo, ne želim ga, neću ga!
NESTOROVIĆ: Gospođo, ja sam častan čovek i o tome ću vas uveriti. Ići ću! Ali vi ste u nevolji, slutim, u velikoj nevolji, ja ne bih želeo... dopuštate li mi bar da vam novac pošaljem?
JELA: Ne, ne, ne! Nikako ne, ni po koju ceku ne, jer on donosi sramotu. Idite!
NESTOROVIĆ: Dopustite bar!... (Hoće da joj poljubi ruku.)
JELA (trgne ruku) Ne!
NESTOROVIĆ: Dozvolite bar da vam izjavim, da vam u svako doba stojim na raspoloženju, kad god vam moje usluge i prijateljstvo budu zatrebali. (Pođe, pa kod vrata zastane i dugo je posmatra.)
JELA (ne okreće glavu, već mu rukom maše da ide)
NESTOROVIĆ (otuda sa vrata) Što se boriš s onim što je jače od tebe?
JELA (kao gore)
NESTOROVIĆ (pošto je još stojao i gledao je, ode)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.