Sudbina jednog razuma/3

DJEJSTVO PRVO

POZORIJE 3.

POZORIJE 3.

(ŠALjIVAC I PREĐAŠNjI)

ŠALjIVAC: Ko sedi ovde, momci?
ISAJLO: G<ospodin> doktor.
ŠALjIVAC: Ima li kod doktora gotovi recepta, da mi date jedan?
ISAJLO: On nije doktor za bolesnike, nego za filosofiju.
ŠALjIVAC: A, to je što drugo. Kako mu je ime?
ISAJLO: Mi ne znamo.
ŠALjIVAC: Dakle vi niste kod njega?
ISAJLO: Jesmo kod njega poslužitelji.
MANOJLO: Ja sam njegov i sluga i đak.
ŠALjIVAC: To je dobro! A šta si naučio?
MANOJLO: Tek sam danas stupio u službu, no opet znam da je čovek čovekom samo čerez razumnu dušu, da je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila, i filosofija je traži.
ŠALjIVAC: Pa mislite li je naći?
MANOJLO: A kako ćemo je naći, kad se dubina ni izmeriti ne može, a kamoli iskopati?
ŠALjIVAC: Ako mi dobro platite, ja ću vam pokazati jedan alat kojim se zemlja može skroz probušiti. Pa ćete moći naći i duševnu ranu.
MANOJLO: To će doktor voliti nego sve trifelje i datele, zašto mi je više puta govorio, kako se siroma razum bori za duševnu ranu. Sad mogu i ja kazati da ćemo otići do 24. predjela neba.
ŠALjIVAC: Gdi je taj 24. predel neba?
MANOJLO: To samo doktor zna.
ŠALjIVAC: Je li kod kuće, da mi rastolkuje?
ISAJLO: Nije. Kod kuće mu je samo razum, a on je otišo u šetnju.
ŠALjIVAC: I ostavio kod kuće razum?
ISAJLO: Doktor često govori, da treba razum da sedi kod kuće. I zato mi uvek naručuje, kad ide kud, da pazimo na njega
MANOJLO: I sad nam je to naruči.
ŠALjIVAC: Pa gdi sedi razum?
ISAJLO: Eno ga, u sobi.
ŠALjIVAC: Deco, meni se čini, da ćete vi da stradate od doktora. Otoič sam vidio jednog ući kroz pendžer, mal’da nije doktorov razum ukrao.
ISAJLO (gledi u Manojla): Biće taj đavo.
ŠALjIVAC: Idite samo pogledajte, pa ćete se uveriti.
ISAJLO: Ajde, Manojlo! (Odu u sobu.)
ŠALjIVAC: Ili su ovi vrlo prosti, ili je taj doktor lud. Čovek ima priliku svaki dan smejati se budalaštinama ljudskim. (Pristupi k vratma i smešeći se pazi šta sluge rade.) Kukavci, kako su se zabunili! Ali nije ni čudo kad sluge traže gazdinu pamet.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.