Судбина једног разума/4
| ◄ Позорје 3. | ПОЗОРИЈЕ 4. | Позорје 5. ► |
ПОЗОРИЈЕ 4.
(ИСАЈЛО И МАНОЈЛО, ВРАТЕ СЕ И ПРЕЂАШЊИ)
МАНОЈЛО: Еј наопако!
ИСАЈЛО: Еј тешко мени!
ШАЉИВАЦ: Шта је, момци?
ИСАЈЛО: Нема. Како сам јутрос наместио собу, тако и сада стоји, а разума ни од корова.
ШАЉИВАЦ: Јесам ли вам казао?
ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи!
МАНОЈЛО (жалостиво): А како ће мене учити без разума?
ШАЉИВАЦ: Сад гледајте што ћете радити; ја вам помоћи не могу. (Смешећи се отиде.)
ИСАЈЛО: Знаш, шта је, Манојло? да ми не казујемо доктору. Он како је забораван, неће ни знати да нема разума.
МАНОЈЛО: Е, како то говориш; а да се сети после неколико дана, па још горе. Боље да му кажемо сад. А, може бити, да га је гдигод сакрио, пак смо се бадава уплашили само.
ИСАЈЛО: И то може бити. Ево га.
|