Starina Novak izbavlja Vuka Žeravicu
Proumilio sužanj u tavnicu.
Čiji je sužanj? Čija je tavnica?
Srbin sužanj. Latinska tavnica.
Sužanj jedan Vuče Žeravica,
A tavnica kralja Mijajila 5
Mijajila kralja od Mletaka.
Progovara iz tavnice Vuče:
„Mijajilo, kralju od Mletaka!
Pušti mene iz ledne tavnice.
Ako mene nećeš otpuštati, 10
Kunem ti se, a vjeru ti dajem,
Ja ću pisat' knjigu na ujaka
Na ujaka Starinu Novaka
I rođaka Novaković Gruja,
Što imaju trista četnika 15
U Klisuri i u Romaniji
I oni će mene izbaviti
I Mletka će tvoga raskopati.“
A Latinin kralje progovora:
„O ajduče, Žeravice Vuče! 20
Ja ću brzo poslat' četnike
U tu staru goru Romaniju,
Te će tvoga uvatit' ujaka
Tvog ujaka Starinu Novaka
I rođaka Novakova Gruja, 25
Dovesti će oba u tavnicu,
U tavnicu u jednu kanicu.“
Pa pritvori Vuka u tavnicu.
Opet Vuče iz tavnice viče:
„Nemoj, kralju, sramota te bilo. 30
Ja nijesam nigda naučio,
Podnositi ledne tavnice,
No sve s četom ići kroz gradove
I robiti kule i dućane
I uzimat' iz Latina blago. 35
Latini me ne bi uvatili,
Da nijesu blago podložili,
Četnike moje podmitili,
Te na vjeru mene prevarili
I u tvoje ruke doturili.“ 40
A kralj njemu jasno odgovara:
„Komljane, Žeravice Vuče!
Ja ne žalim blaga i dukata,
Pa da takve povatam ajduke.
Tek' dobavim Gruja i Novaka, 45
Sva tri ću vas onda objesiti.“
Šeta jadan po tavnici Vuče,
A sve misli što će i kako će,
Pa dobavi pero i artiju,
Pa bijelu knjigu načinio, 50
A pozdravlja svog mila ujaka
I rođaka Novakova Gruja:
„Moj ujače i mili rođače!
Jeste l' čuli, je l' vi neko kazo',
Đe Latini podvališe blago, 55
Četnike moje podmitiše,
Četnici mene prevariše,
U latinske ruke doturiše
I evo me u lednoj tavnici,
U tavnici kralja Mijajila, 60
Pa me drži u lednoj tavnici,
Đe ne mogu živjet ni umrijet'.
Poradite mene izbavite
Iz tavnice kralja Mijajila.“
Pa kad takvu knjigu napravio 65
Namoli se na tavnički pendžer,
Te se krivi na tavnički pendžer,
A doziva sivog sokola:
„O sokole, Bogom pobratime!
Dođi meni u lednu tavnicu!“ 70
Soko sivi Vuka razumio,
Te doleće Vuku u tavnicu.
Vuk knjigu šarovitu dava
Pa ga ode sjetovati Vuče:
O sokole, mio pobratime! 75
Nosi knjigu gori Romaniji,
Kad izletiš iz Mletka bijela,
Nemoj lećet` nisko iznad grada,
No poleti nebom u visine;
Latini će tebe opaziti, 80
Pa te 'oće gađat' topovima,
Pa kad budeš gore u oblake,
Topovi te neće doturiti;
Pa poleti zemljom i svijetom,
Dok doletiš gori Romaniji 85
I klisuru kamenoj pećini,
Đe 'no stoji Novak i Grujica.
Izvise se gore u oblake,
Jer se bojim 'oćeš poginuti;
Pa kad budeš gore u oblake, 90
Pisnut ćeš nekoliko puta.
Oni će te gađat' iz pušaka
I svi će se tebi začuditi.
Kad prestane oganj iz pušaka,
Pušti knjigu među četnike.“ 95
Pa kad ga je Vuče sjetovao,
Soko sivi knjigu dovatio,
Pa poleće gore u oblake;
Latini ga odmah opaziše
I na nj pale trideset topova. 100
Tako njima Bog i sreća dala,
Te Latini njega ne ubiše.
Soko leti zemljom i svijetom,
Dokle dođe gori Romaniji
I klisuri kamenoj pećini, 105
Đe 'no stoji Novak i Grujica.
Izvio se soko u visine.
Stade piska sivog sokola.
Grujova ga četa opazila,
Pa ga stade gađat' džeferdarim'. 110
I tu mu je Bog i sreća dao,
Nijedna ga puška ne dovati.
Pošto bio pluton prestanuo,
Pušta soko knjigu ispod krila;
Pade knjiga među četnike, 115
Četnici knjigu dovatiše,
Poniješe Novakovu Gruji.
Pa kad Grujo knjigu dovatio,
Te vidio što mu knjiga piše,
Grozne su ga suze propanule. 120
A to viđe Starina Novače,
Pa govori svom Grujici sinu:
„O Grujice, moj milosni sine!
Okle ti je knjiga dopanula,
Te si grozne suze upuštio?“ 125
A Grujica njemu progovara:
„O Novače, moj mio babajko,
Evo knjige od sestrića tvoga
Od nesretnog Žeravice Vuka.
Evo doša` u lednu tavnicu 130
U prokletu Mletku bijelome,
U tavnicu kralja Mijajila.
Evo kumi u knjigu bijelu,
Da radimo njega izbaviti.
Kad ne bismo njega izbavili, 135
Brzo će ga kralj objesiti.
No što ćemo, Starina Novače?
Valja radit' da ga izbavimo,
Pa da bismo oba poginuli
I svih trista naše četnika. 140
Ja bih reka' da me poslušate,
Da siguram mene i dorina,
Pa da sa četom idem kroz gradove,
Dokle moru dođem na obalu.
Radiću se moru preturiti, 145
Da uvodim Mletka bijeloga.“
A Stari ga pogledao krivo
I ovako njemu govorio:
„A lud li si, moj Grujice sine,
Lude li si glave i pameti! 150
Nije lasno kroz brodove proći,
Ni uvodit' Mletka bijeloga!“
Pa skoči na noge lagane,
Prošeta se Stari kroz pećinu,
Sve mislio, pa se domislio 155
I Grujici riječ besedio:
„Ja ću ići, moj Grujice sine!
Neću konja, niti ću oružje,
No ću obuć' prosjačko ođelo,
Pa ću ići sentom kroz gradove.“ 160
Kako reka; na noge skočio
I prosjačko obuče ođelo,
A naradi drenovu toljagu,
Učini se ubožan prosjače,
Pa ga eto sentom niz gradove. 165
On ne prosi groša ni dinara,
Samo leba da se njime rani.
Dođe Stari moru na obalu,
Na obalu mora počinuo,
Pa sve gleda tamo i ovamo, 170
Neće l' viđet' broda il' đemije,
Ne bi li se kako uvezao,
Da prolazi Mletku latinskome.
Ali mu se dade pogledati,
Morem leti drvena đemija, 175
Gleda Novak kad će kraju prići.
Malo bilo dugo ne trajalo,
Dok đemija kraju prilazila,
U đemiji trideset Latina
I pred njima Latinče Jovanče, 180
To sin mio kralja Mijajila.
Pa kad kraju lađu prićeraše,
Tu Novaka stara ugledaše,
Pa govori Latinče Jovanče:
„O Boga ti, durdermete stari! 185
Daj nam pruži bijelu toljagu,
Da prikupim pri kraju đemiju.“
A kad ih je Stari razumio,
Pa im pruža bijelu toljagu,
A Latini konop doturiše, 190
Uvati im konop na toljagu,
Pa pri kraju prikupi đemiju;
Pa izađe trideset Latina
I sred njima Latinče Jovanče.
Posjedaše pored mora sinja, 195
Izvadiše piva i jestiva
I davaju Starini Novaku;
Pa pošto su bili počinili,
Govorio Latinče Jovanče:
„O Boga ti, durdemete stari, 200
Ti okle si, od zemlje koji si
Dokle li se jesi potežio?“
A Stari mu ode besjediti:
„Ja sam otud od Ercegovine.
Nemam kuću, a nemam baštine, 205
Nemam sina i brata rođena,
A starost sam grdnu dopanuo,
Pa sve prosim te se ljebom ranim.“
Tada reče Latinče Jovanče:
„O Boga ti, durdemete stari! 210
Bi li moga' s nama polaziti
Put pitome gore Romanije?
Mi tražimo Starinu Novaka
I njegova dijete Grujicu.“
Tada njima Novak odgovara: 215
„Ja sam čuo Gruja i Novaka,
Ma ne mogu s vama polaziti,
Teško vi je meni izdržati:
Jesti mogu po dvanaestora,
Nosit' mogu sedamdeset oka.“ 220
Latinima još milije bilo,
Da im nosi tajin kroz gradove,
Te Novaka odmah naraniše
I ljeba mu dosta uprtiše.
Eto ti ih lako polagano, 225
Dok gradove mnoge prolaziše,
U pitomu Bosnu ulaziše.
Dok dođoše gori Romaniji,
Povede ih Novak u alugu;
Tu veliku vatru naloziše 230
I tu su se dobro ugrijali.
Tada viče Latinče Jovanče:
„O Boga ti, durdemete stari!
Bi li znao klisuru – pećinu?“
A starac mu ode besjediti: 235
„A lud li si, jadan Kraljeviću!
Što ti mene za pećinu pitaš?
U Gruja je trista četnika.
Što bi moga` njima učinjeti?“
A govori Latinče Jovanče: 240
„Kaži meni, durdemete stari,
Ja ću lasno njima udariti.“
Opet Novak njima odgovara:
„Sjedi more, da prepočinemo.
Ako Grujo iz pećine krene, 245
Vazda ide u lov u planinu,
Nej li viđet` njegove ajduke,
Nej li mu ih podmititi blagom.“
Zato su ga bili poslušali,
Pa pospaše u goru Latini. 250
Sinu Novak kao munja živa,
Pa Grujici do pećine dođe,
Sve mu je što je i kako je kaže.
Grujo skoči, a viknu ajduke,
A pred njima Starina Novače; 255
Pa ih ode Novak sjetovati:
„Polagano da ih povatamo.
Razredimo kroz goru ajduke,
Razredimo da ih uvatimo.“
To rekoše, pa se poslušaše, 260
Uvatiše trideset Latina
I svakome savezaše ruke,
Povedoše u lednu pećinu.
Tada piše Novaković Grujo:
„Latinine, Mijajilo bane! 265
Evo tvoga u pećini sina
I njegovo trideset Latina;
No mi pušti mojega rođaka
I dadni mu tri tovara blaga
I dadni mu lake pratioce. 270
Ako li ga nećeš opraviti,
Tvojega ću sina pogubiti
I sve tvoje trideset Latina.“
Pa kad takvu knjigu načinio,
Latinče je jedno opravio, 275
Da ponese knjigu šarovitu.
Pa kad kralju knjiga dopanula,
Te video što Grujica piše,
Grozne su ga suze propanule;
Pa na mlađe viku učinio, 280
Da dovedu Vuka iz tavnice.
Mlađi biše te ga poslušaše,
Iz tavnice Vuka dovedoše,
Pa mu kralje mjesto načinio
I pogleda Žeravicu Vuka, 285
Pa mu kralje ode govoriti:
„Evo, Vuče, ti si pogodio,
Evo moga sina kod Novaka,
No mi piše da se mijenjamo.“
A Vuk sužanj njemu odgovara: 290
„Muka ti je meni, kralju, poći.
Ti si mene, kralju, izlučio,
U najdublju turio tavnicu.
Ja ne mogu poći Romaniji,
Što mi doro neće ponijeti, 295
Da svakoga darujem ajduka:
Svakojemu toke i dolamu
I po jednu pušku iz Mletaka
Od tvojega novoga oružja
I odviše tri tovara blaga.“ 300
Dade kralju riječ ne činjaše.
Dava tajin Žeravici Vuku.
Žeravicu preođenu Vuka
Svog u srmi i u suvo zlato.
Otalen se Vuče podigao 305
I poćera tri tovara blaga
I ođela za trista ajduka,
A kralj Vuku daje pratioce.
Eto Vuka lako, polagano,
Dok došao gori Romaniji, 310
A kad Vuče Romaniji dođe,
Sretoše ga braća i ajduci
I veliki šenluk učinjiše,
Đe im dođe iz tavnice Vuče.
Tu su divno dočekali Vuka, 315
A Vuk svakog darivao druga.
Tada Vuče govori Novaku
I rođaku Novaković – Gruji:
„A što ćemo sada od Latina?
Ja bih, braćo, da ih posječemo 320
I pogubim sina kraljevoga.“
Odista ih pogubiti 'ćahu,
No ne dade dijete Grujica,
No ovaku riječ progovara:
„Nije dobro vjeru pogaziti, 325
No puštimo živa svakojega.“
Tako rekli, tako učinjeli
I pustiše živa svakojega.
