Старина Новак избавља Вука Жеравицу
Проумилио сужањ у тавницу.
Чији је сужањ? Чија је тавница?
Србин сужањ. Латинска тавница.
Сужањ један Вуче Жеравица,
А тавница краља Мијајила 5
Мијајила краља од Млетака.
Проговара из тавнице Вуче:
„Мијајило, краљу од Млетака!
Пушти мене из ледне тавнице.
Ако мене нећеш отпуштати, 10
Кунем ти се, а вјеру ти дајем,
Ја ћу писат' књигу на ујака
На ујака Старину Новака
И рођака Новаковић Груја,
Што имају триста четника 15
У Клисури и у Романији
И они ће мене избавити
И Млетка ће твога раскопати.“
А Латинин краље проговора:
„О ајдуче, Жеравице Вуче! 20
Ја ћу брзо послат' четнике
У ту стару гору Романију,
Те ће твога уватит' ујака
Твог ујака Старину Новака
И рођака Новакова Груја, 25
Довести ће оба у тавницу,
У тавницу у једну каницу.“
Па притвори Вука у тавницу.
Опет Вуче из тавнице виче:
„Немој, краљу, срамота те било. 30
Ја нијесам нигда научио,
Подносити ледне тавнице,
Но све с четом ићи кроз градове
И робити куле и дућане
И узимат' из Латина благо. 35
Латини ме не би уватили,
Да нијесу благо подложили,
Четнике моје подмитили,
Те на вјеру мене преварили
И у твоје руке дотурили.“ 40
А краљ њему јасно одговара:
„Комљане, Жеравице Вуче!
Ја не жалим блага и дуката,
Па да такве поватам ајдуке.
Тек' добавим Груја и Новака, 45
Сва три ћу вас онда објесити.“
Шета јадан по тавници Вуче,
А све мисли што ће и како ће,
Па добави перо и артију,
Па бијелу књигу начинио, 50
А поздравља свог мила ујака
И рођака Новакова Груја:
„Мој ујаче и мили рођаче!
Јесте л' чули, је л' ви неко казо',
Ђе Латини подвалише благо, 55
Четнике моје подмитише,
Четници мене преварише,
У латинске руке дотурише
И ево ме у ледној тавници,
У тавници краља Мијајила, 60
Па ме држи у ледној тавници,
Ђе не могу живјет ни умријет'.
Порадите мене избавите
Из тавнице краља Мијајила.“
Па кад такву књигу направио 65
Намоли се на тавнички пенџер,
Те се криви на тавнички пенџер,
А дозива сивог сокола:
„О соколе, Богом побратиме!
Дођи мени у ледну тавницу!“ 70
Соко сиви Вука разумио,
Те долеће Вуку у тавницу.
Вук књигу шаровиту дава
Па га оде сјетовати Вуче:
О соколе, мио побратиме! 75
Носи књигу гори Романији,
Кад излетиш из Млетка бијела,
Немој лећет` ниско изнад града,
Но полети небом у висине;
Латини ће тебе опазити, 80
Па те 'оће гађат' топовима,
Па кад будеш горе у облаке,
Топови те неће дотурити;
Па полети земљом и свијетом,
Док долетиш гори Романији 85
И клисуру каменој пећини,
Ђе 'но стоји Новак и Грујица.
Извисе се горе у облаке,
Јер се бојим 'оћеш погинути;
Па кад будеш горе у облаке, 90
Писнут ћеш неколико пута.
Они ће те гађат' из пушака
И сви ће се теби зачудити.
Кад престане огањ из пушака,
Пушти књигу међу четнике.“ 95
Па кад га је Вуче сјетовао,
Соко сиви књигу доватио,
Па полеће горе у облаке;
Латини га одмах опазише
И на њ пале тридесет топова. 100
Тако њима Бог и срећа дала,
Те Латини њега не убише.
Соко лети земљом и свијетом,
Докле дође гори Романији
И клисури каменој пећини, 105
Ђе 'но стоји Новак и Грујица.
Извио се соко у висине.
Стаде писка сивог сокола.
Грујова га чета опазила,
Па га стаде гађат' џефердарим'. 110
И ту му је Бог и срећа дао,
Ниједна га пушка не довати.
Пошто био плутон престануо,
Пушта соко књигу испод крила;
Паде књига међу четнике, 115
Четници књигу доватише,
Понијеше Новакову Груји.
Па кад Грујо књигу доватио,
Те видио што му књига пише,
Грозне су га сузе пропануле. 120
А то виђе Старина Новаче,
Па говори свом Грујици сину:
„О Грујице, мој милосни сине!
Окле ти је књига допанула,
Те си грозне сузе упуштио?“ 125
А Грујица њему проговара:
„О Новаче, мој мио бабајко,
Ево књиге од сестрића твога
Од несретног Жеравице Вука.
Ево доша` у ледну тавницу 130
У проклету Млетку бијеломе,
У тавницу краља Мијајила.
Ево куми у књигу бијелу,
Да радимо њега избавити.
Кад не бисмо њега избавили, 135
Брзо ће га краљ објесити.
Но што ћемо, Старина Новаче?
Ваља радит' да га избавимо,
Па да бисмо оба погинули
И свих триста наше четника. 140
Ја бих река' да ме послушате,
Да сигурам мене и дорина,
Па да са четом идем кроз градове,
Докле мору дођем на обалу.
Радићу се мору претурити, 145
Да уводим Млетка бијелога.“
А Стари га погледао криво
И овако њему говорио:
„А луд ли си, мој Грујице сине,
Луде ли си главе и памети! 150
Није ласно кроз бродове проћи,
Ни уводит' Млетка бијелога!“
Па скочи на ноге лагане,
Прошета се Стари кроз пећину,
Све мислио, па се домислио 155
И Грујици ријеч беседио:
„Ја ћу ићи, мој Грујице сине!
Нећу коња, нити ћу оружје,
Но ћу обућ' просјачко ођело,
Па ћу ићи сентом кроз градове.“ 160
Како река; на ноге скочио
И просјачко обуче ођело,
А наради дренову тољагу,
Учини се убожан просјаче,
Па га ето сентом низ градове. 165
Он не проси гроша ни динара,
Само леба да се њиме рани.
Дође Стари мору на обалу,
На обалу мора починуо,
Па све гледа тамо и овамо, 170
Неће л' виђет' брода ил' ђемије,
Не би ли се како увезао,
Да пролази Млетку латинскоме.
Али му се даде погледати,
Морем лети дрвена ђемија, 175
Гледа Новак кад ће крају прићи.
Мало било дуго не трајало,
Док ђемија крају прилазила,
У ђемији тридесет Латина
И пред њима Латинче Јованче, 180
То син мио краља Мијајила.
Па кад крају лађу прићераше,
Ту Новака стара угледаше,
Па говори Латинче Јованче:
„О Бога ти, дурдермете стари! 185
Дај нам пружи бијелу тољагу,
Да прикупим при крају ђемију.“
А кад их је Стари разумио,
Па им пружа бијелу тољагу,
А Латини коноп дотурише, 190
Увати им коноп на тољагу,
Па при крају прикупи ђемију;
Па изађе тридесет Латина
И сред њима Латинче Јованче.
Посједаше поред мора сиња, 195
Извадише пива и јестива
И давају Старини Новаку;
Па пошто су били починили,
Говорио Латинче Јованче:
„О Бога ти, дурдемете стари, 200
Ти окле си, од земље који си
Докле ли се јеси потежио?“
А Стари му оде бесједити:
„Ја сам отуд од Ерцеговине.
Немам кућу, а немам баштине, 205
Немам сина и брата рођена,
А старост сам грдну допануо,
Па све просим те се љебом раним.“
Тада рече Латинче Јованче:
„О Бога ти, дурдемете стари! 210
Би ли мога' с нама полазити
Пут питоме горе Романије?
Ми тражимо Старину Новака
И његова дијете Грујицу.“
Тада њима Новак одговара: 215
„Ја сам чуо Груја и Новака,
Ма не могу с вама полазити,
Тешко ви је мени издржати:
Јести могу по дванаестора,
Носит' могу седамдесет ока.“ 220
Латинима још милије било,
Да им носи тајин кроз градове,
Те Новака одмах наранише
И љеба му доста упртише.
Ето ти их лако полагано, 225
Док градове многе пролазише,
У питому Босну улазише.
Док дођоше гори Романији,
Поведе их Новак у алугу;
Ту велику ватру налозише 230
И ту су се добро угријали.
Тада виче Латинче Јованче:
„О Бога ти, дурдемете стари!
Би ли знао клисуру – пећину?“
А старац му оде бесједити: 235
„А луд ли си, јадан Краљевићу!
Што ти мене за пећину питаш?
У Груја је триста четника.
Што би мога` њима учињети?“
А говори Латинче Јованче: 240
„Кажи мени, дурдемете стари,
Ја ћу ласно њима ударити.“
Опет Новак њима одговара:
„Сједи море, да препочинемо.
Ако Грујо из пећине крене, 245
Вазда иде у лов у планину,
Неј ли виђет` његове ајдуке,
Неј ли му их подмитити благом.“
Зато су га били послушали,
Па поспаше у гору Латини. 250
Сину Новак као муња жива,
Па Грујици до пећине дође,
Све му је што је и како је каже.
Грујо скочи, а викну ајдуке,
А пред њима Старина Новаче; 255
Па их оде Новак сјетовати:
„Полагано да их поватамо.
Разредимо кроз гору ајдуке,
Разредимо да их уватимо.“
То рекоше, па се послушаше, 260
Уватише тридесет Латина
И свакоме савезаше руке,
Поведоше у ледну пећину.
Тада пише Новаковић Грујо:
„Латинине, Мијајило бане! 265
Ево твога у пећини сина
И његово тридесет Латина;
Но ми пушти мојега рођака
И дадни му три товара блага
И дадни му лаке пратиоце. 270
Ако ли га нећеш оправити,
Твојега ћу сина погубити
И све твоје тридесет Латина.“
Па кад такву књигу начинио,
Латинче је једно оправио, 275
Да понесе књигу шаровиту.
Па кад краљу књига допанула,
Те видео што Грујица пише,
Грозне су га сузе пропануле;
Па на млађе вику учинио, 280
Да доведу Вука из тавнице.
Млађи бише те га послушаше,
Из тавнице Вука доведоше,
Па му краље мјесто начинио
И погледа Жеравицу Вука, 285
Па му краље оде говорити:
„Ево, Вуче, ти си погодио,
Ево мога сина код Новака,
Но ми пише да се мијењамо.“
А Вук сужањ њему одговара: 290
„Мука ти је мени, краљу, поћи.
Ти си мене, краљу, излучио,
У најдубљу турио тавницу.
Ја не могу поћи Романији,
Што ми доро неће понијети, 295
Да свакога дарујем ајдука:
Свакојему токе и доламу
И по једну пушку из Млетака
Од твојега новога оружја
И одвише три товара блага.“ 300
Даде краљу ријеч не чињаше.
Дава тајин Жеравици Вуку.
Жеравицу преођену Вука
Свог у срми и у суво злато.
Отален се Вуче подигао 305
И поћера три товара блага
И ођела за триста ајдука,
А краљ Вуку даје пратиоце.
Ето Вука лако, полагано,
Док дошао гори Романији, 310
А кад Вуче Романији дође,
Сретоше га браћа и ајдуци
И велики шенлук учињише,
Ђе им дође из тавнице Вуче.
Ту су дивно дочекали Вука, 315
А Вук сваког даривао друга.
Тада Вуче говори Новаку
И рођаку Новаковић – Груји:
„А што ћемо сада од Латина?
Ја бих, браћо, да их посјечемо 320
И погубим сина краљевога.“
Одиста их погубити 'ћаху,
Но не даде дијете Грујица,
Но оваку ријеч проговара:
„Није добро вјеру погазити, 325
Но пуштимо жива свакојега.“
Тако рекли, тако учињели
И пустише жива свакојега.
