Sreća i ljudi/14

ČETRNAESTA POJAVA

ČETRNAESTA POJAVA

ACA, EVICA, ZORKA, ROKSA i MARKO

ACA: Ko li je ovaj?
EVICA: Nikad ga nisam videla.
MARKO: Boga mi, brate, samo eto ovako... k’o prstom da sam takao, a ono, na đavola, pisnu.
ACA: Ako, ako... izvolite opet...
ROKSA (s vrata): O, gazda Marko... gle njega... kad ste došli?
MARKO (veselo): Danas smo došli! (Aci). Fala, brate... neka... Ja ti se u to ne razumem. (Rukuje se s Roksom).
ROKSA: Kako su vaši kod kuće... žena, deca?...
MARKO: Dobro su... pozdravljaju.
EVICA: A vi se znate s ocem?
ROKSA: Bog s tobom, iz jednog su sela.
MARKO (veselo): A... jes... iz jednog sela mi smo... On se samo posle čkolovao, a mi na oranje. I kažem onom mom Vasiliju: uči, dete, uči jednako! Eto, kažem, i onaj naš gospodin Maksa., uči, brate, uči i sve zapeva od korica do korica: «Gde si, kralju barjaktaru?» «Šta ćeš, kralju barjaktaru?!» Pa istera kao prvi gospodin.
ROKSA: Sedite, gazda-Marko... izvol’te!
MARKO (zbunjeno): Pa šta ćemo kao i sedeti ? (Seda).
EVICA (tiho Zorci): Mi bismo mogle odavde?
ZORKA (isto Evici): Sasvim.
EVICA i ZORKA: Zbogom! (Odu).
ACA: Pa i ja ću.
ROKSA: Sedi malo s našim gazda-Markom, a ja ću i onako časom oko ručka. (Pođe).
ACA (gunđa za se): Šta ću ja s njim da radim?
ROKSA (u odlasku): Eto mene odmah... eto. (Ode).
ACA (vrpolji se, ljuti se, i namršten): A vi, gavda- Marko... vi ste trgovac u selu?
MARKO: Jesmo... u selu.
ACA: Hm! A kako vam ide trgovina?
MARKO: Ide nam svakojako... onako reći, nije baš dobro.
ACA: Hm, a čime upravo trgujete?
MARKO: Pa, onako reći, svačim.
ACA (važno): Hm, hm!... Ta da... A da je veći kapital, išlo bi bolje... Je l’ te?
MARKO: E, da je kapital, onako reći, veći, išlo bi i bolje.
ACA (važno): Razume se, razume se... Novac je sad sve i sva na svetu. (Brzo). Šta velite, naprimer, jedno sto hiljada dinara... a?
MARKO (odmahne rukom): Sve selo da kupim.
ACA (gordo): Tako je, tako je... Novac, samo novac, pa je sve lako. (Brzo). A što ste sad upravo došli u Beograd?
MARKO (razvlači): Ta, ovaj... doneli smo, onako reći, neke suve kože da prodamo.
ACA (brzo): Da prodate?
MARKO (maše glavom): Tako smo radili i pre neke godine... Nego sad su u pola cene, onako reći, al’ smo za parom potrebni...
ACA: A već posle će skočiti cena? Je l’ te?
MARKO: Kako... duplo će biti!
ACA (za se): Eto prilike da se zaradi. (Glasno). A pošto su vam te... te kože?
MARKO: Po dukat par, onako reći, dao bih sve što imam.
ACA (brzo): Ja ih kupujem sve... Evo ruke!
MARKO (gleda ga sa nepoverenjem i razvlači reči): Ama, brate... mi smo, kao, onako reći, od istine rekli... Nije to da se što kaže: šali se i onako...
ACA (brzo): Nema šale nikakve. Sve ja kupujem odjednom za gotov novac, još dajem u zlatu. Zar niste ništa čuli, a?
MARKO (vrti glavom): Ie znamo mi to ništa!
ACA: Da sam jutros dobio sto hiljada dinara... Vi’te, istina, počeću s kožama, al’ ja svakojako mislim da trgujem. Tu se para teče, jer para paru vuče, a ja mogu... Zamislite samo, sto hiljada dinara!
MARKO: Ih!
ACA: Pa sad gde su kože?
MARKO: ’Oću l’ d’ idem da donesem?
ACA: Što pre... Znate, šta je do ruke, sigurnije je, a i vi... za novac, razume se, dobićete odmah.
MARKO (ustaje veselo): E, hvala ti, brate, ovako!... (Lukavo). Ama, čuješ, nemoj nešto, onako reći, šala je, i ovo, ono...
ACA (ozbiljno): Kad vam kažem... Čim vi kože, a već će biti novaca... Ja čekam.
MARKO (odlazeći): A ja ću kože odmah doneti!
ACA: Vrlo dobro, vrlo dobro...
MARKO: E, odoh! (Ode brzo).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.