Spomen Jovanu Andrejeviću
| Spomen Jovanu Andrejeviću Pisac: Laza Kostić |
Spomen Jovanu Andrejeviću
Ne sudi meni, presuđena seni,
ne sudi mi zanesen pokušaj
iz onih svetova blagosloveni'
u stari te domamit zavičaj!
Al' čim da te mamim? čim da te zovem?
čim da ti tepam, da ti govem?
kad svaki slatke milosti glas
u očajni se preseca vrisak,
od srdašca meka čeličan stisak,
od ljubavi čini užas
milog spomena ovaj žalosni čas.
Pokojniče dragi! senko il' duše!
prijane, pobro, Srbine, druže!
Il' grobni nizu! il' rajski visu!
uveli cvete! odnet mirisu! —
Mirisu, da: — ta beše nam lipa,
slavujma srpskim u lišću leg,
a iz cvetova mirise sipa
patničkom svetu bogodan lek.
Pesmom se pita, svet da zahrani,
svet da zahrani — da se sahrani.
Čućeš nam glase, ti si ih svikô,
samrću svojom ti živa sliko
kivne nam sudbe!
Beše nam slična gudalu žica
cedilu suhom izvora gudbe
što gladi čelo vilinih guslica —
vilinski beše sa žice zvuk:
milinom zvuka vila se bela
silno zanela,
zamahnu luk,
lukom je gusle besno prevukla —
žica je pukla.
Kad take žice pucaju rodu,
je l' čudo što glasovi stranputicom odu?
je l' čudo što i nas, žičine druge,
neskladne tuge
obuze sklad,
zovemo senku, gonimo nad?
A koga zovu, koga li mame
sinovi tame?
Zar onog kom je, živ dok je disô,
kroz oba sveta letela misô,
pasala smelo neviđen svet?
zar tome mora nas tek da sluša
obesteljena, slobodna duša?
zar nije njome svak obuzet?
Kome je misô u čistoj duši,
s otim se duša Jovina druži,
vesela s njime, s njime i tuži,
krilima maše, suze mu suši.
Al' sklopi krila, suza nam ne nosi,
spomen je cvetak što ga suza rosi!
A Miris što se po duši proli,
to su boli.
Ne goni bole, ne goni, Jole!
Bolu ti beše posvećen vek —
Telu si znao vidati bolje,
Al' kom se duša sa bolom kole,
jadan je tome koljivo lek.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|