Спомен Јовану Андрејевићу

Спомен Јовану Андрејевићу
Писац: Лаза Костић

Не суди мени, пресуђена сени,
не суди ми занесен покушај
из оних светова благословени'
у стари те домамит завичај!

Ал' чим да те мамим? чим да те зовем?
чим да ти тепам, да ти говем?
кад сваки слатке милости глас
у очајни се пресеца врисак,
од срдашца мека челичан стисак,
од љубави чини ужас
милог спомена овај жалосни час.

Покојниче драги! сенко ил' душе!
пријане, побро, Србине, друже!
Ил' гробни низу! ил' рајски вису!
увели цвете! однет мирису! —
Мирису, да: — та беше нам липа,
славујма српским у лишћу лег,
а из цветова мирисе сипа
патничком свету богодан лек.
Песмом се пита, свет да захрани,
свет да захрани — да се сахрани.
Чућеш нам гласе, ти си их свикô,
самрћу својом ти жива слико
кивне нам судбе!
Беше нам слична гудалу жица
цедилу сухом извора гудбе
што глади чело вилиних гуслица —
вилински беше са жице звук:
милином звука вила се бела
силно занела,
замахну лук,
луком је гусле бесно превукла —
жица је пукла.

Кад таке жице пуцају роду,
је л' чудо што гласови странпутицом оду?
је л' чудо што и нас, жичине друге,
нескладне туге
обузе склад,
зовемо сенку, гонимо над?

А кога зову, кога ли маме
синови таме?
Зар оног ком је, жив док је дисô,
кроз оба света летела мисô,
пасала смело невиђен свет?
зар томе мора нас тек да слуша
обестељена, слободна душа?
зар није њоме свак обузет?

Коме је мисô у чистој души,
с отим се душа Јовина дружи,
весела с њиме, с њиме и тужи,
крилима маше, сузе му суши.

Ал' склопи крила, суза нам не носи,
спомен је цветак што га суза роси!
А Мирис што се по души проли,
то су боли.

Не гони боле, не гони, Јоле!
Болу ти беше посвећен век —
Телу си знао видати боље,
Ал' ком се душа са болом коле,
јадан је томе кољиво лек.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.