Smrt Uroša Petoga/4

ČIN PRVI

POJAVA IV

POJAVA IV
Ulaze Vunašin i Gojko. Prvi sjeda.

VUKAŠIN:
Ko to trubi?
GOJKO:
Uroš u lov ide.
VUKAŠIN:
Eto opet čitav dan pun strepnje
Za Jelenu.
GOJKO:
Imala bi pravo
Da ja lovim uz carskog joj sina,
Jer bi meni posve lako mogla
Kojekuda zabasati str'jela;
Al' ovako s našim kraljevićem
Bezb'jedan je, kud god iš'o, Uroš
Kan' i svojoj materi u krilu.
VUKAŠIN:
Marko dojsta od srca ga ljubi;
A rek'o bih da i neobično
Nad njim lebdi od vremena nekog.
Čini li se to i tebi, Gojko?
GOJKO:
Proniče li u namjeru tajnu
Sin već ocu, je li? to ti sumnjaš.
Ništa za to; kod namjere gole
I ostaće do v'jeka Vukašin;
Pa napokon sin će pomisliti
Da s' ocu bješe prevario.
VUKAŠIN:
Izlijećeš uv'jek na srijedu
S jednom mišlju. Volio bih da si
Sad obazriv više nego drzak.
GOJKO:
Vukašine, ja na protiv mislim
Da je jednoj drzosti sad vr'jeme;
I pošto si vješto sve slomio
Što bijaše oko cara tvrđe,
Da sad treba i samoga cara
Praznu sjenku zbrisat' sa prestola.
VUKAŠIN:
Ne računam da je što slomljeno
Dok preda mnom čitav stoji Lazar.
Tek kad čuješ da je brat Uglješa
Istisnuo tog iz Podunavlja,
Tek mi onda dođi i zaviči:
Kucnuo je tvoj čas, Vukašine,
Ak' izvidiš da Vukašin dr'jema. (ustaje)
GOJKO:
Danas, sutra ta v'jest mora stići.
Ali ja bih, da sam na tvom mjestu,
U jedanput svršio svoj pos'o
I tam' s knezom, i s Urošem ovdje.
VUKAŠIN:
Ne, najprije s knezom, pa s caricom,
Pa tek s carem.
GOJKO:
To ć' u vječnost ići!
A među tim prepreke će nove
I sve teže nicat' ispred tebe.
Na što, Vukšo, tako okl'jevanje?
Vlastela je stara il' smoždena,
Il' za tvoju privezana sudbu;
A crkveni rimski poglavica
Izmeđ' sviju krunisanih glava¬
Tebe bira da na Islam vodiš
Sve hrišćanstva istočnoga sile.
Jak s' u zemlji, spolja jak; sad udri.
U prisjenku st'jega krstaškoga
Neće niko, il' će jedva kogod,
Opaziti Uroševu glavu;
A gnjevan će nu bezmoćan jauk
Malobrojnih carevih pristaša
Bit' zaglušen bojnim usklicima,
Kojim će te ispratit' na Istok
Svijet čitav. Sad, sad udri, velim;
Čas ovaki dvaput se ne vraća.
VUKAŠIN:
O moj Gojko, doista je dobra
I na strani potpora vladaru,
Ali glavna tek' mu je u zemlji.
Kad on hoće da presudno skoči,
Nek ne skače ako ne osjeća
Tvrd i stalan podnožak pod sobom,
Nego samo što nekoje vidi
Gdje mu svoja podnose ramena,
Da rukama odupre se na njih;
Ne, moj brate, tada nek ne skače.
Ta velika starinska vlastela
Još nam n'jesu ni pridobivena,
Ni satrta koliko ti misliš.
Mi, isgina, podigosmo mnoge,
Nu slijepo na te ne računaj;
A od mnogih što satrsmo prezaj
Dokle god im ne oduzmeš tačku,
Oeo koje carica bi mogla
Sabrati ih sinu svom na korist.
Ta je tačka još jedina Lazar;
A carica, znaš i sam, ta umom
I smjelošću svu vlastelu vr'jedi,
Pa j' opasna dok i Lazar moćan.
GOJKO:
Ovaj ide na što i mi sami;
To Jelena vidi; pa zar njemu
Da povjeri sudbu sina svoga?
VUKAŠIN:
Jeleni je zazoran i Lazar,
Al' opasan jedan joj Vukašin;
A ko tone hvata s' i za zmiju.
Vrat joj Bogdan jedva čeka zgodu
Da je baci zetu svom u krilo.
GOJKO:
Pa što trpiš pseto to u dvoru?
VUKAŠIN:
Još neka ga; tu mi je pod rukom. -
Što no reče o carevoj glavi,
A ne bi li dovoljna nam bila
I sama mu kruna?
GOJKO:
Šta sad čujem?!
VUKAŠIN:
Osim ako kakva viša sila...
Razum'ješ me?
GOJKO:
Razum'jei te dobro,
Razum'jem te; sve si promašio.
VUKAŠIN:
Sve dobio ako krunu skinem,
A ostavim glavu neškodljivu...
Nevina je, pusta!
GOJKO:
Sm'jvšan si mi,
Pa i dosta... neću da govorim.
VUKAŠIN:
Sm'ješan možda, pa bih i lud bio
Kada ne bih mjerio već sada
Da li ćemo, il' ne, posrnuti
Po prolitoj krvi Nemanjinoj.
Mnogima je još ta krv k'o sveta.
Iz nje prvi na Atonu skonča
U od'jelu skromna duhovnika,
Zašto ne bi i posljednji?
GOJKO:
Vukšo!...
VUKAŠIN:
Stoj; Dejana čujem; o tom dosta.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.