Смрт Уроша Петога/4

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Улазе Вунашин и Гојко. Први сједа.

ВУКАШИН:
Ко то труби?
ГОЈКО:
Урош у лов иде.
ВУКАШИН:
Ето опет читав дан пун стрепње
За Јелену.
ГОЈКО:
Имала би право
Да ја ловим уз царског јој сина,
Јер би мени посве лако могла
Којекуда забасати стр'јела;
Ал' овако с нашим краљевићем
Безб'један је, куд год иш'о, Урош
Кан' и својој матери у крилу.
ВУКАШИН:
Марко дојста од срца га љуби;
А рек'о бих да и необично
Над њим лебди од времена неког.
Чини ли се то и теби, Гојко?
ГОЈКО:
Прониче ли у намјеру тајну
Син већ оцу, је ли? то ти сумњаш.
Ништа за то; код намјере голе
И остаће до в'јека Вукашин;
Па напокон син ће помислити
Да с' оцу бјеше преварио.
ВУКАШИН:
Излијећеш ув'јек на сриједу
С једном мишљу. Волио бих да си
Сад обазрив више него дрзак.
ГОЈКО:
Вукашине, ја на против мислим
Да је једној дрзости сад вр'јеме;
И пошто си вјешто све сломио
Што бијаше око цара тврђе,
Да сад треба и самога цара
Празну сјенку збрисат' са престола.
ВУКАШИН:
Не рачунам да је што сломљено
Док преда мном читав стоји Лазар.
Тек кад чујеш да је брат Угљеша
Истиснуо тог из Подунавља,
Тек ми онда дођи и завичи:
Куцнуо је твој час, Вукашине,
Ак' извидиш да Вукашин др'јема. (устаје)
ГОЈКО:
Данас, сутра та в'јест мора стићи.
Али ја бих, да сам на твом мјесту,
У једанпут свршио свој пос'о
И там' с кнезом, и с Урошем овдје.
ВУКАШИН:
Не, најприје с кнезом, па с царицом,
Па тек с царем.
ГОЈКО:
То ћ' у вјечност ићи!
А међу тим препреке ће нове
И све теже ницат' испред тебе.
На што, Вукшо, тако окл'јевање?
Властела је стара ил' смождена,
Ил' за твоју привезана судбу;
А црквени римски поглавица
Измеђ' свију крунисаних глава¬
Тебе бира да на Ислам водиш
Све хришћанства источнога силе.
Јак с' у земљи, споља јак; сад удри.
У присјенку ст'јега крсташкога
Неће нико, ил' ће једва когод,
Опазити Урошеву главу;
А гњеван ће ну безмоћан јаук
Малобројних царевих присташа
Бит' заглушен бојним усклицима,
Којим ће те испратит' на Исток
Свијет читав. Сад, сад удри, велим;
Час оваки двапут се не враћа.
ВУКАШИН:
О мој Гојко, доиста је добра
И на страни потпора владару,
Али главна тек' му је у земљи.
Кад он хоће да пресудно скочи,
Нек не скаче ако не осјећа
Тврд и сталан подножак под собом,
Него само што некоје види
Гдје му своја подносе рамена,
Да рукама одупре се на њих;
Не, мој брате, тада нек не скаче.
Та велика старинска властела
Још нам н'јесу ни придобивена,
Ни сатрта колико ти мислиш.
Ми, исгина, подигосмо многе,
Ну слијепо на те не рачунај;
А од многих што сатрсмо презај
Докле год им не одузмеш тачку,
Оео које царица би могла
Сабрати их сину свом на корист.
Та је тачка још једина Лазар;
А царица, знаш и сам, та умом
И смјелошћу сву властелу вр'једи,
Па ј' опасна док и Лазар моћан.
ГОЈКО:
Овај иде на што и ми сами;
То Јелена види; па зар њему
Да повјери судбу сина свога?
ВУКАШИН:
Јелени је зазоран и Лазар,
Ал' опасан један јој Вукашин;
А ко тоне хвата с' и за змију.
Врат јој Богдан једва чека згоду
Да је баци зету свом у крило.
ГОЈКО:
Па што трпиш псето то у двору?
ВУКАШИН:
Још нека га; ту ми је под руком. -
Што но рече о царевој глави,
А не би ли довољна нам била
И сама му круна?
ГОЈКО:
Шта сад чујем?!
ВУКАШИН:
Осим ако каква виша сила...
Разум'јеш ме?
ГОЈКО:
Разум'јеи те добро,
Разум'јем те; све си промашио.
ВУКАШИН:
Све добио ако круну скинем,
А оставим главу нешкодљиву...
Невина је, пуста!
ГОЈКО:
См'јвшан си ми,
Па и доста... нећу да говорим.
ВУКАШИН:
См'јешан можда, па бих и луд био
Када не бих мјерио већ сада
Да ли ћемо, ил' не, посрнути
По пролитој крви Немањиној.
Многима је још та крв к'о света.
Из ње први на Атону сконча
У од'јелу скромна духовника,
Зашто не би и посљедњи?
ГОЈКО:
Вукшо!...
ВУКАШИН:
Стој; Дејана чујем; о том доста.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.