Smrt Stefana Dečanskog/36
9.
MARIJA, malo potom DUŠAN
MARIJA: Kamo ga, kome sam mojom zlobom život potkopala. Kamo Stevana od koga zemlja neće videti boljega. Otvori se, grobe, i progutaj nesmislenu, koja ubi najneviniju glavu.
DUŠAN (stupi s vojnicima).
MARIJA: Dušane!
DUŠAN (okrene glavu od nje): Mati, i ti si došla da mi rane pozleđuješ? Gde je Svetković? (Pođe).
MARIJA: Stani, Dušane, i saslušaj glas tvoje nesrećne maćije. Dečanski je nevin, nevin kao sunce što nad grešnicima sija. Sve nevolje, koje si od oca iskusio, nije pričinio niko drugi nego tvoja bezdušna maćija.
DUŠAN: Ti?
MARIJA: Ja i prokleti Teofilo; nas obmanu pakao da po Srbiji počinimo toliku nesreću. Izbavljaj, izbavljaj krv svetu, a mene predaj kakvoj hoćeš muci.
DUŠAN: Nesrećna mati, šta si učinila? Gde je Svetković?
MARIJA: Izbavljaj, izbavljaj pravednika božjeg.
DUŠAN: Čujete li, junaci?
MARIJA: Ja vam se zaklinjem, junaci, mojim vam se spasenijem zaklinjem: kralj je nevin kao nezlobni anđeo koga nebo spodobljava svoga višnjeg sveta. Kralj nije mislio sina buntovnikom proglasiti; kralj mu nije njive i dvore razorio, sve je to moje i prokletog Teofila delo.
DUŠAN: Hodite dakle, braćo, da Srbiju od poroka sačuvamo, da kralja izbavimo.
VOJNICI: Živio naš dobri kralj Dečanski!
|