Смрт Стефана Дечанског/36
9.
МАРИЈА, мало потом ДУШАН
МАРИЈА: Камо га, коме сам мојом злобом живот поткопала. Камо Стевана од кога земља неће видети бољега. Отвори се, гробе, и прогутај несмислену, која уби најневинију главу.
ДУШАН (ступи с војницима).
МАРИЈА: Душане!
ДУШАН (окрене главу од ње): Мати, и ти си дошла да ми ране позлеђујеш? Где је Светковић? (Пође).
МАРИЈА: Стани, Душане, и саслушај глас твоје несрећне маћије. Дечански је невин, невин као сунце што над грешницима сија. Све невоље, које си од оца искусио, није причинио нико други него твоја бездушна маћија.
ДУШАН: Ти?
МАРИЈА: Ја и проклети Теофило; нас обману пакао да по Србији починимо толику несрећу. Избављај, избављај крв свету, а мене предај каквој хоћеш муци.
ДУШАН: Несрећна мати, шта си учинила? Где је Светковић?
МАРИЈА: Избављај, избављај праведника божјег.
ДУШАН: Чујете ли, јунаци?
МАРИЈА: Ја вам се заклињем, јунаци, мојим вам се спасенијем заклињем: краљ је невин као незлобни анђео кога небо сподобљава свога вишњег света. Краљ није мислио сина бунтовником прогласити; краљ му није њиве и дворе разорио, све је то моје и проклетог Теофила дело.
ДУШАН: Ходите дакле, браћо, да Србију од порока сачувамо, да краља избавимо.
ВОЈНИЦИ: Живио наш добри краљ Дечански!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|