Smrt Stefana Dečanskog/3
3.
SKOROTEČA, Marija
SKOROTEČA: Voljna budi, svetla kraljice, gordosti je rog slomiven, jer je s nami Bog.
MARIJA: Dolaziš li ti iz stana?
SKOROTEČA: Ne iz stana, visoko ti kraljevstvo, jer je vojska raspuštena.
MARIJA: Kako, a kralj?
SKOROTEČA: Vraća se s toržestvom, i mene je poslao napred, da te prijatnim obradujem glasom. Mi
smo pobedili, i Mijailo je pao od ruke samog mladoga kralja.
MARIJA: Mladoga kralja? Od kud ovo novo ime?
SKOROTEČA: Poslušaj, svetla gospođo, i divi se našoj slavi, a Dušanovom junaštvu. Bugarin Mijailo nikako ne htede da se pomiri i primi Nedu, krasnu sestru našega dobroga kralja. Zato je neizbežimo bilo prolivanje krvi. Kako se borba započne, i vojske uskomešaju, Dušan ostavi desno krilo, kojim je upravljao, drugom vojvodi, pa poleti u sred vojske neprijateljske.
MARIJA: Sam u sred vojske? (Na strani). O, kakva prilika!
SKOROTEČA: Jedan vojvoda Vilović s nekoliko junaka obode za njim konja. A Dušan kad ugleda kralja Mijaila, ustremi se na njega s nečuvenom brzinom, i mnogim udarcima mača obori ga zemlji. Sad,
je li sumnje da ćemo pobediti? Bugari, kako dočuju za nesreću svojega kralja, prsnu natrag u šume i planine, a nama ostave svoja skrovišta.
MARIJA (bez volje): Dušanova je hrabrost velika.
SKOROTEČA: Ali još veće velikodušije.
MARIJA: Kako?
SKOROTEČA: Bugarska, Mijaila lišena, potrebovala je novoga kralja, i naš visoki kralj htede da Dušana popne na prestol Jasena. No kraljević u sred sabora rekne, da črez njega neće sram postići Srbiju. „Zašto smo mi", govoraše on smerno ali drznoveno, „zašto smo mi, kralju srpski, miroljubivi mač tvoj podigli, nego da nepravdu kaznimo? Pa hoćemo li sami biti pravedni, ako Nedi prestol oduzmemo?"
MARIJA: Maloumno, zar on nije njen nećak?
SKOROTEČA: Sabor srpski, diveći se takovom velikodušiju, sasluša dalje sovete Dušanove, i Aleksandra, Nedinog sina, proglase kraljem bugarskim; naš pak dobri kralj, tronut takvom veličinom srca i duše svoga hrabroga sina, htede mu krunu svoju ustupiti.
MARIJA (užasne se): Dušanu?
SKOROTEČA: Tako je. Tek kad sedi junaci, naviknuti sa starim kraljem u saboru biti, podignu se,
i moliti ga počnu, odustane od svoje namere; ali, u nagradu hrabrosti Dušanove, opredeli mu Zentu na užitak, naimenuje ga mladim kraljem, i obeća mu krunu dati još za života svoga.
MARIJA (pregrizajući jarost): Lepog toržestva!
SKOROTEČA: O, takovog toržestva nije može biti nikada bilo kod nas. Ja sam ti mog'o samo malo javiti, a drugi boljari i sam svetli kralj pripovediće ti opširnije. Dopusti, svetla gospođo, da se sad udalim. (Marija mahne rukom, skoroteča odlazi).
MARIJA (ustane): Meni se soba okreće. Jesu li to one lepe nadežde, onaj lepi sanak o budućnosti sina moga. Dušanu krunu, pa još za života! Kud ću posle ja, kud li moj Siniša; zar loza Vlajkova da istrune bez ploda? O, Stevane, Stevane!
|