Смрт Стефана Дечанског/4
4.
ТЕОФИЛ, МАРИЈА
МАРИЈА: Ходи, једини пријатељу дома мога, да излијем бар пред тобом тугу, која ми је прси обузела.
ТЕОФИЛ: Ти си неспокојна, краљице?
МАРИЈА: Стеванов негда пријатељу, знаш ли, да си само код великог Бесарабе, мога оца, прибежишта наш'о, кад те гнев Милутинов подобно ослепљеном сину његовом гонио? У двору оца ми уживао си сваку заштиту, свако одличије; на твоју ме је реч родитељ мој за удовца Стевана дао, теби ме је препоручио млађану девојку, да ми советник и пријатељ будеш.
ТЕОФИЛ: У чему сам се ја твоје милости показао недостојан, незаслужан, да ми то повторава високо
ти краљевство? Смем ли бити участник тајне, која те оскорбљава?
МАРИЈА : Кад ме је отац у цвету година мојих за преседог Стевана дао, кад му је предел Северина поклонио, земљу природе дивотама украшену, која споменике великих Римљана удивљеном оку изобилно представља; кад је уздарје ово сјајношћу других драгоцених ствари надвисио, није мог'о помислити,
да ће кћи његова у двору Стевановом остати постидна.
ТЕОФИЛ: Постидна?
МАРИЈА: Ко је Влајко Бесараба, приповедају Маџари и данас, опомињући се штете, коју су у битци
с Власима искусили. Ја сам се у колевци играла с круном, а сад да не будем краљица.
ТЕОФИЛ: Теби је повољно, преузвишена госпођо говорити у загонеткама; но мени озбиљност послова
није допуштала у томе упражњавати се.
МАРИЈА: Представи себи све велможе и бољаре српске у сабору седеће, где Дечански круну скида с
главе, и сину је Душану предаје.
ТЕОФИЛ: Краљ је истина благ — добар...
МАРИЈА: Сад кажи, шта сам ја без круне, шта ли мој Синиша.
ТЕОФИЛ: Хм, хм! Па како се окончала ова — нова новина? Је ли светли краљ предао круну заиста?
МАРИЈА: На срећу задржала га је молба сабора за онај пар. Али слабост Стеванова није хтела коначна да изгуби победу. Он га, као што скоротеча приповедаше, учини краљем Зенте, и обећа му преко тога, да ће му за живота уступити престол целе Србије.
ТЕОФИЛ: То су гласови — чудни, (једва приметно) зли...
МАРИЈА: Сад представи себи, кад Душан постане краљем у Неродимљи, шта ћу ја његова маћија бити,
шта ли син мој Синиша? Зар он, и по оцу и по матери од царске крви и лозе, да нема надежде на
круну српску; зар по свету да блуди као незнатни себар?
ТЕОФИЛ (махне главом): Промена велика за така кратко време!
МАРИЈА: То је Дечанскога дело, кога сви за доброг и благог држе. Зар је довољно бити само спроћу једног благим? Душан је првенац! Шта је крив Синиша, што нема преко 50 година, да и самог оца у краљевању претече? О, Боже, да Дечански толико на године држи!
ТЕОФИЛ: Ствар је заиста, која заслужује, да се о њој размишљава.
МАРИЈА: О, како ти се хладно лепи срца ова моја невоља. Та није ли Душан и тебе вијао мачем на угледу толиких дворана?
ТЕОФИЛ: То јесте, и кад се строго разсмотри, није мала безчест. Али је Душан млад и плах, не пристоји се мени, зреломе човеку — истина срамота је велика.
МАРИЈА: Кад код тебе не налазим помоћи, чему се од других надати имам. Ништа ми већ не остаје,
него узети дете, па прибећи оцу, док ме нису одавде срамно истерали. Казаћу Бесараби каквом ме је пријатељу препоручио.
ТЕОФИЛ: Ја јесам и остаћу твој верни посадник, честита госпођо, и служићу совестно, као и досад.
МАРИЈА: Па опет у највећој мојој невољи ни сенком ме не блажиш надежде, камо л' да ми помоћ обећаш какву.
ТЕОФИЛ: Извини, овакова нагла промена — плахост Душанова — мекост Стефа — ништа се без прилике не може учинити. — Може бити, да! То би још најбоље било кад би се завадили. ф
МАРИЈА: Ко? Отац и син?
ТЕОФИЛ: То би једно средство било, коме би могла прибећи.
МАРИЈА: Па ко то да учини, ја?
ТЕОФИЛ: Нико боље од високог ти краљевства.
МАРИЈА: То ће бити немогућно.
ТЕОФИЛ: Ако си му сазнала слабости, могућно је.
МАРИЈА: Ја неискусна жена!
ТЕОФИЛ: Највећи јунаци — непобедими Самсон побеђен је био ласкањем женскиње. У толико је савитнији постар супруг пред ружичним заповестима младе своје супруге.
МАРИЈА: Па каквој се користи имам ја од њихове распре надати?
ТЕОФИЛ: Кад би пророци били, не би били људи. Слаба створења дужни смо радити и молити се Богу,
као што ратар чини обделавајући њиву. Како ће семе никнути, каква ће бити жетва, то је у Божјој руци.
МАРИЈА: Ја ћу поступити, као што ми советујеш; само немој, Теофиле, да ме без твоје помоћи оставиш. Ти си поцрпио мудрост у Цариграду, знаш се твојим разумним поступком учинити свакоме неопходимим, коме служиш.
ТЕОФИЛ: У књизи живота мога горње је правило: служити верно, и совестан бити.
МАРИЈА: Зато, Теофиле, верност ову твоју умећу наградити, а и Синиши у читуљу записати. (Одлази).
ТЕОФИЛ (за њом): Веран посадник налази најбољу награду у чистоћи својих дела. (Врати се). Вести неповољне! Да Душан буде краљ! — Он ми непријатељује. А зашто? Ако сам хром, ако ми је једно раме више од другога, не могу бити војник, то и не тражим, али могу бити советник и, чини ми се, да је више светлости било, кад се мој разум зачињао, него код других. Ко мачем трчи на мене, ко ме назива лукавом, безсовестном протувом, па нека би то и било, тај, љубезни Душане, не може бити краљ, док је Стеван — Дечански, и Теофил — логофет. Ово је, краљице, тајна и за твоју памет нешто повећа; друг у послу можеш ми бити, али у жељи и средствима, у намери никако. (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|