Slepi despot/14

Četrnaesta pojava

Četrnaesta pojava

JELENA i PREĐAŠNjI

Jelena ulazi praćena paževima. Svi zauzimaju mesta. Ona seda na presto. Kad spazi Stefana, namršti se. Ona se diže. — Svi stoje sem Stefana.
JELENA
Gospodo, sabor što otvaram sad
Ima da reši značajne stvari:
Ili da zemlju mahne bol i jad,
Ili da bude onaj režim stari.
Vaša je dužnost velika i sveta,
U vašoj ruci zamršen je čvor,
Da se on reši i sazvat je zbor.
Zapleti silni, istočnjačke zamke,
Sve to već davno svoj razrešaj čeka.
No spasti zemlju, da ni jedne slamke
S tla ne nestane, da mačeva zveka
Ne prolama polja — to je dužnost vaša.
Veće je držano i vi, mislim, znate
Da je tu namera iznesena naša,
Na vama je sada da glas za to date.
Ali pre sveg toga druga stvar nas zove,
Da za trenut stvari napustimo ove,
Suñenje krivcima!
(Sedne. — Svi sede.)
(Ratkoviću)
Kneže!
RATKOVIĆ
(desno)
Anđelović!
(Anđelovića slomljena i okovana dovode. — Stefan je nemiran.)
RATKOVIĆ
(čita)
Naš dvor saslušav podnete tužbe,
Anñelovića tad liši službe:
Oduzima mu savetnu vlast.
U tamničkom ga držaše mraku
Dokle odbranu ne preda jaku
Da ukaljanu opere čast.
Zapisnik veća ovako glasi:
U dogovoru s turskim sultanom
I bratom koga vezirstvo krasi
A blagoslovljen turskim imenom,
U dogovoru sa ljudstvom grada
Što se sultanu predati htelo
Da Smederevom Carigrad vlada,
U preduzeće zagazi smelo,
On Anñelović! I njegov brat
Kad s turskom vojskom u sam grad stupi,
Kad mu pomamni zarza hat,
Narod se silan na trgu skupi
Da gospodaru poželi sreću,
No veziru je sve bilo malo,
On je tražio slavu još veću:
»Zar kube s crkve još nije palo?
Zastave srpske, zar se još viju?
Popovi njini još službu služe,
Mesto u izbe svi da se kriju?
Zar krst i mesec da se udruže?
Rušite srpsko!« Vezir to zbori,
Narod ga glednu, skamenjen, bled.
»Osveta!« strašna reč se zahori
I na njih narod svoju prosu jed
I vojske turske pade red po red.
Slučaj je jedan spasao nas.
Njine su čete sve razbijene,
Od krvi im se prsa crvene,
A čovek čiji slušahu glas,
Najveći krivac, pred nama je sad.
STEFAN
(pošto je zavladala mrtva tišina)
Laž!
RATKOVIĆ
(brzo nastavlja)
Njegovoj sirti sav je narod rad.
U ime njega, dvorskog veća moć
Šalje zlikovca u večitu noć:
Na smrt!
STEFAN
Vi krivci...
RATKOVIĆ
Prima li se to?
SILAĐIJA, STEPAN TOMA i TOMAŠEVIĆ
(jedan za drugim)
Prima.
VLASTELA IZ SRBIJE
(lenjo)
Prima.
(Uopšte ovo primanje je neodreñeno, da više liči na odbijanje no na primanje.)
MARKO
Sabor prima to,
Mačem iz zemlje raščistite zlo!
(Anđelovića izvode.)
JELENA
Anñelovića sva dobra i čin
Vojvodi Marku predajmo mi,
Titulu nek od oca prima sin,
Vojvoda Marko, prvi knez ste vi.
MARKO
Duboko tronut premnogim darom
Za malo dela što učinih ja,
Moja je duša prepunjena žarom
Da krv i kosti za vaš presto da.
RATKOVIĆ
Veće je svoju odluku dalo,
Prima ponudu bosanskog kralja
Stepana Tome. Sin mu se Stepan
Ženi kneginjom srpskih zemalja.
Kneginjici će u miraz dati
Sabor sve zemlje despotske krune;
Po Uskrsu će se skupiti svati
Mladence da na vernost zakune
Crkva Hristova.
STEFAN
(dižući se)
Šta čuh, šta vele?
(Pada ponovo u naslonjaču.)
RATKOVIĆ
Tim su s' ove stvari rasplele,
Što su od Bosne razdvajale nas,
A to ujedno i Srpstvu je spas.
SILAĐIJA
U dogovoru s kralzem Matijom
Despotica je grad nam predala,
Da ga od Turske zaštitimo mi.
Ali kralj, željan već jednom mira,
Rešenje koje Bosna izbira
A odobriše u Srpstvu svi,
(Stefan se buni.)
Blagosilja vam tu vezu plodnu,
Maslinovu vam grančicu šalje
Želeći da mir što Uskrs nosi
U vašoj zemlji bude i dalje.
Grad vam se vraća bez svakog spora.
RATKOVIĆ
To sabor prima bez daljnjeg zbora.
JELENA
Na pravoslavnu Veliku sredu
Sklapa se veza što sreću nosi;
Niti kog vreña niti se kosi
S spomenom slavnim na glavu sedu
Što srpsku nekad nosaše krunu.
STEFAN
(bolno, uvreñeno i umorno)
Ne vređaj one kosti što trunu!
RADOJEVIĆ
U ime zemlje moga vladara,
Javljam da narod pesmom vas slavi,
Srećan što veza onda se stvara
Kad zla kob preti dom da mu smlavi.
RATKOVIĆ
O ovoj stvari pitasmo ljude
Što drugim okom na sve to glede,
I oni lepo o tome sude,
Velike pažnje oči im vrede.
(Daje znak desno.)