Skenderbeg/3
- 3.
KNEZ VRANjANIN, pređašnji
VRANjANIN: Jesam li se dobro namerio na slavnoga Skenderbega?
SKENDERBEG: Skenderbeg je pred tobom. Šta želiš od mene?
VRANjANIN: Ja sam iz Albanije i donosim ti pozdrav od tvoje matere.
SKENDERBEG: Iz Albanije? O! ja sam gotovo progonio iz uma moje otečestvo.
VRANjANIN: Dosta zlo.
SKENDERBEG: Šta radi moja slatka mati, šta radi moj otac, moje sestre?
VRANjANIN: Svi pitaju jesi li još Đorđe, njin Đorđe?
SKENDERBEG: Zašto to?
VRANjANIN: Ti si primio veru tursku, s verom promenio ime i zavičaj.
SKENDERBEG: To je istina.
VRANjANIN: Pa sad da se ne brinu, jesi li još njino dete, sećaš li se njih; hoće li tuđinstvo sasvim progoniti rodbinu tvoju i narod tvoj iz prsiju tvojih. Jednim slovom: hoće li te spominjati kao svoga, ili će te kao mrtvog oplakivati.
SKENDERBEG: Pa zašto su me i šiljali ovamo?
VRANjANIN: Zašto? Nužda je otečestva zahtevala. Otečestvo, zemlja, to su sveta imena, domašaš li? Za njih se mora svašta žrtvovati.
SKENDERBEG: Jest, svašta. No nemoj misliti da iz žila mojih izgladiti može ma koja sila ono mleko, koje sam od matere posisao. Ono ponavlja u pameti mojoj one slatke dane detinjstva, koje sam među svojima proveo. Često u tihoj noći javlja mi se Kroja u svoj veličini, i koji sam preko dan u džamiji klanjao, opominjem se s umiljenijem onoga vremena, kad me je mati molitve učila i nehotice čitam Oče naš i Bogorodice djevo. (Trgne se). Tako ja s Albanezima šalu provodim, neznani putniče.
VRANjANIN (silno ga zagrli): Moj Đorđe!
SKENDERBEG: Ko si ti?
VRANjANIN: Tvoj drug u detinjstvu, tvoj prijatelj, tvoj Vranjanin.
SKENDERBEG: Vranjanin, moj šurak; Vranjanin, koga su naši zvali mudricom? Dobro mi došao, druže! O! s tobom mi se celo blaženo detinjstvo privodi na pamet. Bićeš mi najmiliji gost; ako hoćeš, ostani dok si živ kod mene; ja ti svaka blaga uživam.
VRANjANIN: Đorđe, ozbiljan posao doterao me k tebi kroz tolike opasnosti. Kad te je mati u utrobi nosila, da l' se opominješ, kakav je snila san: da je rodila zmaja, koji glavom do Jedrene dopiraše i žive proždiraše Turke, repom u more dosizaše, a krilma zakriljavaše svu Albaniju?
SKENDERBEG: Pa šta ćeš s tim?
VRANjANIN: Rodoljupci tolkovali su ovaj san da će njeno čedo zaštita biti svoj našoj zemlji; nadežda se njina utrostruči, kad se ugledaše pri rođenju tvome oni čudnovati znakovi: na desnoj ruci mač, a na glavi kruna.
SKENDERBEG: K čemu sve ovo?
VRANjANIN: Albanija nije zakriljena, zemlja pišti, sirotinja strada, tvoja je majka u tuzi i jadu.
SKENDERBEG: A otac mi?
VRANjANIN: Njega nema na svetu.
SKENDERBEG: Umr'o?
VRANjANIN: Otrovan je.
SKENDERBEG (užasnut): Od koga?
VRANjANIN (silnim glasom): Od tvoga novog oca Murata.
SKENDERBEG: Lakše, po Bogu!
VRANjANIN: Albanija nije više ona cvetna država, kao što je bila pod precima tvojima. U mesto zakona i pravice vlada neobuzdanost i nasilje. U Kroji sedi paša; njemu služe razvratni vojnici, koji po primeru svoga gospodara zemlju gnječe i zatomljuju. Ne uživa više mati tvoja ona dobra, koja su Kastriotima po volji naroda i pravdi Božijoj pripadala; nego nevoljom okružena, jedva može hlebom da zahrani sebe i porodicu; i celi Epir pišti u jadu i nevolji. Epir pišti, a sin Jovana Kastriota živi u raskoši i izobilju, i od proganjstva ne zna šta mu je po volji.
SKENDERBEG: Stani, Vranjanine, ti me u srce rani. Priznajem da sam kriv, što se nisam za moju zemlju starao. Odmah idem caru Muratu, izmoliću od njega milost da mi poštedi otečestvo i braću. Ja sam njemu dvaput više zadobio nego što je Albanija, i oteću mu još više, zato mi neće molba naprazno biti.
VRANjANIN: Hoćeš da se izložiš opasnosti i bedi? Gde ti je brat Staniša, Kosta, Repošija? Nisu li svi potrovani?
SKENDERBEG: Jesu.
VRANjANIN: Zašto je tebe Murat ostavio u životu? Što si mu se kao dete dopao, a odrastan mladić bio si najsnažniji i najhrabriji od sviju njegovih junaka. Neće Murat da ti svoje carstvo podižeš, nego njegovo, jer da je to hteo, ne bi ti oca sa sveta ni spremio.
SKENDERBEG: Ti imaš pravo, Vranjanine; ali kad drugoga nema leka?
VRANjANIN: Albanija je uvek bila kolevka silnih junaka i neustrašimih vitezova. U Albaniju se stiču junaci iz tuđih zemalja, kojima je sloboda mila. Nije li i moje pleme od Kotora? Ali junaci, nenaučeni nositi jaram ropstva, pređoše u Epir, i tu — nađoše novi jaram, pod kojim svi bez razlike stenju. Albanez gine pod mačem gubitelja, koji je naviknut samo na bojištu ginuti. Đorđe, duh je junaštva prigušen, ali nije umrtvljen; jedna odvažna glava da je pa bi se probudio i čuda počinio.
SKENDERBEG: I ta odvažna glava, držite vi, da sam ja?
VRANjANIN: Ako je istina, što se glasa čak po našim krajevima, da si ti u carevoj vojsci najjači, da si od sviju najbolji junak, da si najmudriji predvoditelj vojske, da si Skenderbeg ili novi Aleksandar, kao što te sami Turci zovu; najposle, ako sudba ne laže, kao što retko laže, i ona se znamenja pri tvom rođenju nisu uzalud pojavljivala.
SKENDERBEG: Stani, Vranjanine; sramota je za mene birati reči, da me k ljubovi otečestva i moga plemena podižeš. Gotov sam ja, prijatelju, u svako doba i poginuti za svoje. Hodi u moja naručija, da u tebi zagrlim ceo narod moj.
VRANjANIN (zagrli ga). Moj Đorđe!
SKENDERBEG (oturi ga). Stani, ja čujem gde neko ide. Uđi u ovu gornicu.
VRANjANIN: Moj Đorđe, moj Đorđe! (Odlazi).
|