Skenderbeg/13
6.
PAŠA i VRANjANIN vraćaju se, za njima neki gavazi, potom VOJISAVA, TOPIJA i MUSA.
VOJISAVA (gavazima, koji hoće da je zadrže): Puštajte me. Novi paša imaće više čuvstva. Ja ništa drugo ne tražim, nego moje dete.
MAMICA (poleti joj u naručja): Majko!
VOJISAVA: Mamice, čedo moje! (Stane je ljubiti).
SKENDERBEG (tajno Vranjaninu): Mamica!
VRANjANIN: Tvoja sestra i mati.
SKENDERBEG (strese se): O, Bože!
VOJISAVA: Jesi li živa, čedo moje, jesi li na miru, dete moje?
MAMICA: Blagodarim Bogu i ovome nožu, presekoše se dušmanske namere.
VOJISAVA (klekne pred Skenderbegom). Šestoro sam dece imala, pomreše mi svi, ne od volje Božije, nego . . . (Spusti glavu i poćuti). Sad sam jadna ostala sama, kao lastavica u crnoj zimi. Jedna mi je uteha ova nesrećna kći. Pokloni mi je, vrli viteže, tako ti Bog poklonio sreću u tvojim namerama! Pomisli, kao da mati tvoja pred tobom kleči i ljubi ti stope!
SKENDERBEG (koji je za celo ovo vreme bio trzan čuvstvima, izvadi crven gajtan i pruži ga paši): Od čestitog padiše.
PAŠA: Život njegov neka je dugovečan! (Poljubi gajtan i odlazi, za njim na mig Skenderbegovi gavazi).
SKENDERBEG (Vojisavi): Zločinac će primiti nagradu za svoja bezakonija; ustani, Mamica se nema ni od čega više bojati.
VOJISAVA: Bog neka ti daruje zdravlje i dugi život. Ako ti ne bude protivno, smatraću te do smrti kao moga sina.
SKENDERBEG: Ja i jesam sin tvoj.
VOJISAVA: Hvala ti i na toj milosti. U svakom narodu ima ljudi duševnih.
VRANjANIN (pristupi joj bliže): Kraljice, ti nas ne poznaješ?
VOJISAVA (gleda ga pozadugo): Vranjanine! Jesi li ti?
VRANjANIN: Ja sam, kraljice, i ovo je tvoj sin Đorđe.
VOJISAVA: Moj rođeni sin?
SKENDERBEG (koji je međutim ustao bio): Tvoj rođeni sin, Đorđe. Mati, slatko ime moje! (Uhvati je za ruku i gleda je). O, opet mi se ponavljaju u pameti crte lica tvoga! (Poljubi je u ruku).
VOJISAVA (zagrli ga): Sine moj, slatki sine moj, otkad te majka nije videla! Kako si mi porastao, kako si lep, krasan; ah! da l' te Bog s neba poslao, baš u ovo vreme, kad ti je sestra bila u najvećoj nevolji? Gledaj je, sine, kad si ti polazio, nije bila ni rođena.
SKENDERBEG (zagrli Mamicu): O, sestro, prvi te put danas vidim; al' je ljubov moja k tebi odonda kako sam čuo da imam sestru Mamicu. Slatke nege roditeljske, kako me ushićujete u gradu postojbine moje!
MUSA (pristupi mu): Kraljeviću, dopusti mi da te poljubim u ruku.
VRANjANIN: To je naš Mojsilo, koga smo zvali Musom Arbanasom.
SKENDERBEG: Musa, koji nas je učio jašiti i streljati? O i tebe ne bih poznao!
VRANjANIN: A ovo je Topija, rodom Ercegovac, hrabri i vatreni mladić iz kuće Jankovića, koji ne mogoše podneti turski jaram, već se preseliše u Albaniju.
TOPIJA: Želeći boriti se pod zastavom slavnih Kastriota za slobodu. No sudba je drugojačije naredila.
SKENDERBEG: Sudba je dobro uredila, ako Bog da. (Poćuti). Albanezi, sutra valja da prestane turska vlada u Albaniji.
MUSA: Ej, Musa, vesela ti majka!
SKENDERBEG: Prvo i prvo, što strogo nalažem, jest ćutanje. Kao kamen da ste, i svakog ću umoriti, koji jednu reč više progovori, nego što ja zapovedim. (Vranjaninu) Gde je oružje?
VOJISAVA: U pivnici zakopano; zna Musa.
SKENDERBEG: Da se povadi i očisti.
MUSA: Odmah, kraljeviću. (Pođe).
SKENDERBEG: Stani! Vranjanin mora ostati kod mene. — Koliko imate pouzdanih ljudi?
TOPIJA: Sva će Kroja listom podići se, no dvanaest nas ima, koji smo se zakleli protiv Turaka.
MUSA: I ja imam nekoliko, koji ne umu izdati.
SKENDERBEG: Skupite vaše drugare, al' im do večera ne kazujte ništa. Prerušite se, kako bolje znate, i čekajte moju zapovest. U Dumenišu planini ima trista Albaneza, koji su uz mene pristali, i večeras će u grad. Na kapijama čuvaćete vi stražu. Ko se javi s reč'ma: idem veziru na crvenu jabuku, pustićete ga unutra, a drugog nikoga. Kad sat izbije tri, zatvorićete kapije. Na kuli naše crkve ukazaće se svetlost, i to će biti znak da se na neprijatelja napada. Samo će se onaj poštediti, koji se ushte pokrstiti.
MUSA: Ej, Musa, jesi li se jutros ovome nadao? Mačo, mačo, odavno l' se nisi napio krvi!
SKENDERBEG.........
TOPIJA: Nije čovek bez drva radosnije dočekao proleće, ne izgleda željnije čovek posle gladne godine na žetvu, nit' putnik izvor bludeći po šumi, kao što je Albanija izbavitelja očekivala. Ti si došao, ¬koji i hoćeš i umeš nas osloboditi. Zapovedaj s nama, vodi nas kuda hoćeš, mi ćemo te slušati.
SKENDERBEG (digne tri prsta): Boga u tri lica, koga sam kao dete verovao i koga i sada u tri lica verujem i ispovedam, svevidećeg Boga za svedoka uzimam, da ću sve moje trude, svo iskustvo i sam život žrtvovati za blago roda moga! Ili će se Albanija osloboditi, il' ni mene neće biti na svetu.
VOJISAVA (poljubi ga): Čedo moje, slatko čedo moje!
VRANjANIN (digne tri prsta, s njime Topija i Musa): A mi se zaklinjemo Svetom trojicom i prečistom devom Marijom da ćemo ti svuda pomagati, zapovesti tvoje točno izvršivati i nigde krv ni život ne štediti.
TOPIJA: Tako nam svima pomogao Bog!
MUSA: Tako imali sreće sada i do veka!
SKENDERBEG: Sad k delu! Vranjanin će otići u Dumeniš i s tri stotine naših vratiće se, kad noć zemlju tavnilom obavije. Na kapiji biće Topija sa svojom družinom, Musa neka spravlja oružje. (Vojisavi i Mamici) I vi ćete mu pomoći. Ja ostajem ovde. Sad odlaz'te s Bogom, videćemo se kad krvavo pozorje nastane.
VOJISAVA: Đorđe sine, ti ostaješ, veliš, ovde. Ko će biti kod tebe, ko će te čuvati?
SKENDERBEG: Ne brini se, mati, dok je meni ovoga. (Pokazuje na ferman). No sad nije vreme pripovedati. Hajdete. (Svi se razilaze).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|