Скендербег/13
6.
ПАША и ВРАЊАНИН враћају се, за њима неки гавази, потом ВОЈИСАВА, ТОПИЈА и МУСА.
ВОЈИСАВА (гавазима, који хоће да је задрже): Пуштајте ме. Нови паша имаће више чувства. Ја ништа друго не тражим, него моје дете.
МАМИЦА (полети јој у наручја): Мајко!
ВОЈИСАВА: Мамице, чедо моје! (Стане је љубити).
СКЕНДЕРБЕГ (тајно Врањанину): Мамица!
ВРАЊАНИН: Твоја сестра и мати.
СКЕНДЕРБЕГ (стресе се): О, Боже!
ВОЈИСАВА: Јеси ли жива, чедо моје, јеси ли на миру, дете моје?
МАМИЦА: Благодарим Богу и овоме ножу, пресекоше се душманске намере.
ВОЈИСАВА (клекне пред Скендербегом). Шесторо сам деце имала, помреше ми сви, не од воље Божије, него . . . (Спусти главу и поћути). Сад сам јадна остала сама, као ластавица у црној зими. Једна ми је утеха ова несрећна кћи. Поклони ми је, врли витеже, тако ти Бог поклонио срећу у твојим намерама! Помисли, као да мати твоја пред тобом клечи и љуби ти стопе!
СКЕНДЕРБЕГ (који је за цело ово време био трзан чувствима, извади црвен гајтан и пружи га паши): Од честитог падише.
ПАША: Живот његов нека је дуговечан! (Пољуби гајтан и одлази, за њим на миг Скендербегови гавази).
СКЕНДЕРБЕГ (Војисави): Злочинац ће примити награду за своја безаконија; устани, Мамица се нема ни од чега више бојати.
ВОЈИСАВА: Бог нека ти дарује здравље и дуги живот. Ако ти не буде противно, сматраћу те до смрти као мога сина.
СКЕНДЕРБЕГ: Ја и јесам син твој.
ВОЈИСАВА: Хвала ти и на тој милости. У сваком народу има људи душевних.
ВРАЊАНИН (приступи јој ближе): Краљице, ти нас не познајеш?
ВОЈИСАВА (гледа га позадуго): Врањанине! Јеси ли ти?
ВРАЊАНИН: Ја сам, краљице, и ово је твој син Ђорђе.
ВОЈИСАВА: Мој рођени син?
СКЕНДЕРБЕГ (који је међутим устао био): Твој рођени син, Ђорђе. Мати, слатко име моје! (Ухвати је за руку и гледа је). О, опет ми се понављају у памети црте лица твога! (Пољуби је у руку).
ВОЈИСАВА (загрли га): Сине мој, слатки сине мој, откад те мајка није видела! Како си ми порастао, како си леп, красан; ах! да л' те Бог с неба послао, баш у ово време, кад ти је сестра била у највећој невољи? Гледај је, сине, кад си ти полазио, није била ни рођена.
СКЕНДЕРБЕГ (загрли Мамицу): О, сестро, први те пут данас видим; ал' је љубов моја к теби одонда како сам чуо да имам сестру Мамицу. Слатке неге родитељске, како ме усхићујете у граду постојбине моје!
МУСА (приступи му): Краљевићу, допусти ми да те пољубим у руку.
ВРАЊАНИН: То је наш Мојсило, кога смо звали Мусом Арбанасом.
СКЕНДЕРБЕГ: Муса, који нас је учио јашити и стрељати? О и тебе не бих познао!
ВРАЊАНИН: А ово је Топија, родом Ерцеговац, храбри и ватрени младић из куће Јанковића, који не могоше поднети турски јарам, већ се преселише у Албанију.
ТОПИЈА: Желећи борити се под заставом славних Кастриота за слободу. Но судба је другојачије наредила.
СКЕНДЕРБЕГ: Судба је добро уредила, ако Бог да. (Поћути). Албанези, сутра ваља да престане турска влада у Албанији.
МУСА: Еј, Муса, весела ти мајка!
СКЕНДЕРБЕГ: Прво и прво, што строго налажем, јест ћутање. Као камен да сте, и сваког ћу уморити, који једну реч више проговори, него што ја заповедим. (Врањанину) Где је оружје?
ВОЈИСАВА: У пивници закопано; зна Муса.
СКЕНДЕРБЕГ: Да се повади и очисти.
МУСА: Одмах, краљевићу. (Пође).
СКЕНДЕРБЕГ: Стани! Врањанин мора остати код мене. — Колико имате поузданих људи?
ТОПИЈА: Сва ће Кроја листом подићи се, но дванаест нас има, који смо се заклели против Турака.
МУСА: И ја имам неколико, који не уму издати.
СКЕНДЕРБЕГ: Скупите ваше другаре, ал' им до вечера не казујте ништа. Прерушите се, како боље знате, и чекајте моју заповест. У Думенишу планини има триста Албанеза, који су уз мене пристали, и вечерас ће у град. На капијама чуваћете ви стражу. Ко се јави с реч'ма: идем везиру на црвену јабуку, пустићете га унутра, а другог никога. Кад сат избије три, затворићете капије. На кули наше цркве указаће се светлост, и то ће бити знак да се на непријатеља напада. Само ће се онај поштедити, који се усхте покрстити.
МУСА: Еј, Муса, јеси ли се јутрос овоме надао? Мачо, мачо, одавно л' се ниси напио крви!
СКЕНДЕРБЕГ.........
ТОПИЈА: Није човек без дрва радосније дочекао пролеће, не изгледа жељније човек после гладне године на жетву, нит' путник извор блудећи по шуми, као што је Албанија избавитеља очекивала. Ти си дошао, ¬који и хоћеш и умеш нас ослободити. Заповедај с нама, води нас куда хоћеш, ми ћемо те слушати.
СКЕНДЕРБЕГ (дигне три прста): Бога у три лица, кога сам као дете веровао и кога и сада у три лица верујем и исповедам, свевидећег Бога за сведока узимам, да ћу све моје труде, сво искуство и сам живот жртвовати за благо рода мога! Или ће се Албанија ослободити, ил' ни мене неће бити на свету.
ВОЈИСАВА (пољуби га): Чедо моје, слатко чедо моје!
ВРАЊАНИН (дигне три прста, с њиме Топија и Муса): А ми се заклињемо Светом тројицом и пречистом девом Маријом да ћемо ти свуда помагати, заповести твоје точно извршивати и нигде крв ни живот не штедити.
ТОПИЈА: Тако нам свима помогао Бог!
МУСА: Тако имали среће сада и до века!
СКЕНДЕРБЕГ: Сад к делу! Врањанин ће отићи у Думениш и с три стотине наших вратиће се, кад ноћ земљу тавнилом обавије. На капији биће Топија са својом дружином, Муса нека справља оружје. (Војисави и Мамици) И ви ћете му помоћи. Ја остајем овде. Сад одлаз'те с Богом, видећемо се кад крваво позорје настане.
ВОЈИСАВА: Ђорђе сине, ти остајеш, велиш, овде. Ко ће бити код тебе, ко ће те чувати?
СКЕНДЕРБЕГ: Не брини се, мати, док је мени овога. (Показује на ферман). Но сад није време приповедати. Хајдете. (Сви се разилазе).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|