◄   III I DEJSTVO V   ►
I DEJSTVO
IV
(Avram i pređašnji)


AVRAM: Gospodine, velika se nesreća dogodila. Cica, vaša mačka, bez koje niste mogli ni ručati ni večerati, i koja je u kući više vredila, nego makar koji gost, ova mačka, naša Cica...

CRNOKRAVIĆ: No?

AVRAM: Crkla je naprečac.

CRNOKRAVIĆ: Je l’ moguće?

MARTA: Sad kaži da devojka nije pogodila...

CRNOKRAVIĆ: Na moju dušu, to je velika nesreća. Osam godina živio sam s njom u najvećem prijateljstvu. Sirota moja Cica! (Avramu) Kako je crkla?

AVRAM: Savila rep i otegla šape, pak je tako svršila.

CRNOKRAVIĆ: O Cico, o Cico, ja nesrećan čovek, kako ću bez tebe živiti?

AGNICA: Ha! Ha!

MARTA: Čutite.

AGNICA: Je l' moguće?! Moj otac u strašnoj parnici, da izgubi svo imanje!

CRNOKRAVIĆ: I to još? Prekrasno!

AVRAM (na strani): Ja ću odmah iz službe izići.

CRNOKRAVIĆ: Ovo sve da dalje ide, valja poslati po lekara.

AGNICA: Hu, šta vidim? Otac će pre umreti od mame.

MARTA: Nije nego, još štogod. Kada?

CRNOKRAVIĆ: Pitaj je: hoćeš li se posle udati? Sram da te bude, devojka joj se muči, a ona ne gleda da šilje po doktora, nego je na palo besnilo.

MARTA: Šta će mi doktor? Drugi ljudi za skupe novce traže vračare, da im kažu, sta će se dogoditi, a mi to badava imamo.

CRNOKRAVIĆ: Ali ako devojka umre?

MARTA: Jesi li vidio kako sve zna? Smrt mačke, ko bi ti mogo tako predskazati?

CRNOKRAVIĆ: To je zaista čudno. Takvu mačku ne bih dao za mloge pare.

MARTA: Eto vidiš. Pa čekaj, valjda ćemo jos štogod čuti. Dobro je kad čovek unapred zna, šta ga čeka, može preduprediti. Ded, Agnice, pripovedi nam još štogod.

AGNICA: Hu!

MARTA: Nemoj se ustručavati, mi tebe milujemo.

AGNICA: Ono belilo, što je mama načinila, ne valja.

CRNOKRAVIĆ: Šta? Belilo! Nisam li kazao, da mi se belilo u kući ne pravi.

MARTA: Ćuti, ćuti, zna ona, šta govori. Idi bolje te zovi doktora.

CRNOKRAVIĆ: Ta ti hoćeš da imaš proroka! Ded ća vidim, šta je s belilom?

MARTA: Ju meni, kukavici! Dete na samrti, a on bi ostao da se tu svađa. Idi po doktora, kad ti kažem

CRNOKRAVIĆ: Idi, Avrame, doktoru Makarijusu.

MARTA: Ali kad možeš biti tako bez čuvstva. Dete u najvećoj opasnoti, i on šilje slugu. Idi sam, tako će skorije doći.

CRNOKRAVIĆ: A ko će je čuvati?

MARTA: Ne brini se ti, kad sam ja ovde. Samo idi brže! (Crnokravić otide) Prokleta devojka, dobro je bila počela, ali kud je posle odvede vrag. Dobro, te sam ga oterala, jer bi mogo i drugo što čuti. Kako ti je, Agnice?

AGNICA: Majko, ja spavam, no ti si nevesela. Idi i moli se: za zdravlje tvoje kćeri.

MARTA (Todi i Avramu): Pazite na nju, sad će doktor doći. (za sebe) Da sakrijem belilo, dok se nije vratio. (odlazi)

AVRAM: Bogati, Todo, šta je našoj gospodični?

TODA: Ćuti, ona je postala vidovita.

AVRAM: Ta vere ti?

TODA: Vidiš, kako su joj oči zatvorene, pak ti opet sve pogaña. Ona je napred kazala, da će mačka crknuti.

AVRAM: E? gledaj jako! Bogme, kad tako pogađa, da je pitamo, gdi ima novaca, pa da ne moramo ovako služiti.

TODA: Ja bih volila, da mi najpre u ruku gledi, da čujem, hoću li se skoro udati.

AVRAM: Meni je jedna ciganka već gledala. Baš da vidim hoće li se podudariti. (Pristupi Agnici)

TODA (Otura ga): Pusti mene najpre. Slatka gospodična!

AGNICA: Todo, ti želiš znati, kakva ti sudbina predstoji, no ti nisi čista.

TODA: Nisam imala kad da se umijem. Al' vi se zato nemojte srditi. Ja mnogo ne zahtevam, gospodična, samo da čujem, kad ću se udati.

AGNICA: Todo ti nisi sama.

TODA (Avramu): Vidiš, kako sve zna. Slatka gospodična, to je naš Avram, no vi se nemoj te ništa ustručavati, on zna sve moje tajne.

AGNICA: Udaćeš se, žalosna devojko, posle šesnaest godina, al' ćeš biti hude sreće. Dobićeeš muža pijanicu, koji će te svaki dan po tri puta tući, a nedeljom kako se dogodi.

TODA: Ah, jadna!

AVRAM: Jesam li ti kazao da ne trčiš napred. Da vidiš kako će meni lepo vračati. (Pruži dlan) Gospodična, vi znate, kako ja, vas radi, kradom idem kojekuda. Molim vas, kažite i meni štogod.

AGNICA: Avrame, tebi je jedna ciganka već pogađala.

AVRAM: Otkud to zna?

AGNICA: Ciganka je slagala, ti ćeš biti obešen.

AVRAM: Ej, kuku! A zašto? Teško meni nesrećniku!

TODA: Bar je tebi dobro pogodila.

AVRAM: Šta se rugaš, volim i to, nego da me tuku svaki dan po tri put.

TODA: Ah, sirota!

AVRAM: Ej, kukavni Avrame!

TODA: Bar da mogu uteći.

AVRAM: Tako je, kad čovek nema sreće. Od sve nevolje još jedno da čujem. Gospodična, nisam bio kod kuće ima tri godine, kažite mi, molim vas, šta mi radi babo?

AGNICA: On je na oranju.

AVRAM: Je li zdrav?

AGNICA: Živ i zdrav.

AVRAM: Baš vam fala. Odavno nisam čuo ništa za njega. Molim vas, pozdravite ga od mene, i kažite mu, da me za bambadava vešaju. Ili čekajte, da vam donesem što, da mu date za spomen. (Otide)

TODA: Ah, sirota ja, nije dosta što moram čekati šesnaest godina, nego da me posle bije.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.