Seoska učiteljica/XV
XV
Pala vlada ! zahori se po varošima i palankama, pa lagano dođe odjek toga glasa i u sela. Časništvo orlovičke opštine dalo se na posao — one obične stvari koje se vrše pred seobom.
Đokić, prvak protivničke grupe, došao k sud nici, veseo, sa nekoliko svojih prijatelja, pa zadirkuje predsednika i šali se sa seljanima. Ćata pogleda masnim očima Ćokića i sprema se za dvorbu.
— Gledaj, bre, nemoj da ostaviš koju naplatu nezavedenu, kao pre, pa posle da te gone policajci, žuri Đokić predsednika.
— Polako, more, čekaj... Znaš koliko sam ja tebe čekao na računima, odgovara predsednik, smešeći se. Đavolja posla ovi računi!
— A hoće li biti što na jašanciju?
— Koliko si ti nama dao pre, toliko ćemo sad i mi vama.
— E, ne možemo tako. Mi smo vladali samo devet meseci, a vi po više od godine! ... Moj rođo, tu je se dobro nakrmilo, pa će biti poviše i za otkup.
U Orlovici postoji lep i miroljubiv običaj: časništvo opštinsko kad odstupa, otkupljuje se novom časništvu dobrom gozbom, da ne bude »malo projahano«. Prema tome, i količina troška na gozbi određuje se dužinom vremena, provedena »na vladi«.
Dođe još jedan od Đokićevih prijatelja ; reče da ide iz sreza.
— Otpušten Pera pisar depešom ... Svi u srezu to govore... vele izvesno, reče on, zaduvan i umoran.
— E, kad će pre ! Tek je treći dan od promene, primeti Đokić.
— Šta se budiš, more... kom ga vezeš? odgovara mu predsednik. Što ste vi juče išli u Beograd, nego za to. More, njemu se to znalo... zarađeno je.
Dođoše ovi glasovi i u školu. Gojko dosad nije nikad obraćao pažnju na promenu vlade. »Šta imam da se plašim ili veselim, mislio je ranije. Ja moram da radim, a oni gore moraju da vode nadzor nad nama. Kad ne radim, zna se šta me čeka, pa ma ko bio gore. Ta mlađi smo, pa se mora slušati !«... Ali sad oseti kako mu spada veliki, ogroman teret s glave... Sve zlo, koje ga beše pritislo kao teški kamen, odjednom spade, nestade ga, i on se oseti slobodan srećan; nema više stradanja, nema dosadanjih muka, sve ode, kao kad grane jarko sunce i razagna gustu maglu ... Da se živi !... da se živi !...
Gojko, nešto iz radoznalosti a nešto zbog oskudice, ode do sudnice, da pokuša prečistiti račune sa dosadanjim predsednikom, a i da čuje šta se govori o promeni. Predsednik ga dočeka zbunjeno, kao krivac, a Gojko već malo podigao glavu i gleda predsednika pravo u oči, kad mu traži kvartirinu.
— Sto ti čuda, moj učitelju, imam sad pa glavi,pa ne znam kud ću pre. Daću sve račune novom kmetu, pa ti gledaj posle sa njim...
— Odi ovamo, gospodine učo, viknu ga Đokić, sedeći u pročelju. Nema tu sad ni cvonjka, sve su braća oglodala... Čime bi se kmetovi troškarili, da nije školskoga prireza? Nego vi očeknite dok mi dođemo, pa ćemo vas lepo namiriti. Nismo mi, onako reći, zlikovci... da zatvaramo učitelja svoje dece... ’nako bez krivice, po tuđoj poruci. Kod nas ti je, brate, sloboda!...
Predsednik promoli glavu iz zasedanja, razdvajajući neke hartije.
— Za prirez što veliš... niste ni vi bolji. Čekao sam te godinu i po, dok nisi izmirio manjak. A za ono zatvaranje imaš pravo. Ja nisam ni poslušao sve kako mi je rečeno, ali opet sam pogrešio...
— Šta si me čekao, more... za koliku sumu ?... A za koliko sam ja tebe čekao, a ?.... A koliko će sad biti ?...
Predsednik se malo zbuni, pa šmugnu u sobu. Gojko ostade još malo da čuje razgovore o novoj vladi, pa se zatim diže i prođe kroz selo. Kad beše pored poznatoga plota, htede pogledati u desno, ali mu se učini da neko stoji na otvorenim vratima, pa pognu glavu i htede proći.
— Gospodine Gojko... molim vas, pričekajte, zovnu ga Ljubica s praga, i uputi se k njemu.
On se zbuni i gotovo htede proći, čineći se da ne čuje Ljubicu, ali se ipak zadrža, očekujući s nestrpljenjem da ona prva progovori. Nije mu neprijatan ovaj sastanak, naprotiv... ali bi on ipak rado produžio put, samo da ne mora odgovarati na njena pitanja.
— Jeste li bili do sudnice? Šta ima novo? zapita ga ona običnim tonom, koji odgovara drugarskom razgovoru, pa iziđe na vratnice i stade pred njega.
— Bio... jest, bio sam ... zbog kvartirine. Ni vi niste još ništa primili, kažu mi kmetovi.
Ljubica se začudi, htede mu reći da je primila skoro za celu godinu, ali se uzdrža, znajući da će to biti neprijatno, a i ona izbegavaše svaki razgovor, u kom bi se moralo pomenuti ime pisarevo.
— A novosti... već onako... Priča svet svašta, ne može se svemu verovati : te ne znam onaj otpušten depešom, te ovaj će biti pensionovan ... vazdan tako !...
Ljubica ne zapita o kom se to govori da je otpušten, jer je nagađala, a i poznala je po Gojkovu izrazu lica. A Gojko joj ne reče to s naročitom namerom: da vidi hoće li odmah sama zapitati i šta će raditi kad čuje. A ovako, kad Ljubica ućuta, bi mu nezgodno : šta da radi ?... o čem sad da govori?... Baš bi joj rado sam saopštio ko je otpušten, ali... nezgodno !... »I ona bi se naljutila, opazila bi da se radujem. Pa što ?... baš da vidim šta će raditi, a ?«... I on se stade predomišljati... »Neka, bolje da je ne diram«, reče u sebi, pa stade prstima češljati bradu.
— Govore li što za kapetana, da neće i njega ?...
— Kažu, biće premešten. Dobar je čovek... mnogo dobar; svima je u volji.
— Eto, sad i mi počeli da raspitujemo va politiku, reče Ljubica, smešeći se.
— Ja moram, a drugi... ne znam, odgovori Gojko i zbunjeno pogleda u zemlju, mršteći se.
— Svratite malo k meni, ako hoćete... progovori Ljubica, crveneći. Videlo se da je zbog toga i zaustavila Gojka, ali nije mogla odmah da se obrne s pozivom... prvo valja pripremiti zemljište okolišnim razgovorom, pa tek posle na glavnu stvar. — Da skuvam kafu, nastavi ona da se ne bi ćutalo.
Gojko se iznenadi, upravo uplaši se. Otvori oči, čudeći se ovom pozivu, pa odjednom, kao da mu poskakaše mnogo mravi za vrat, stade se otresati rukama i nešto mucati.
— Imam posla... ovaj... Velja!... Ha, jest, moram do Velje, uzviknu on, obradovan što se doseti kako da se izvuče iz neprilike, pa se odjednom obrte, otresajući rukama bradu i dalje, i ode niz sokak žurno, kao da ga ko goni.
Ljubica se nasmeja, gledajući za njim, kako gazi posred bara, ne misleći bez sumnje o tom kuda ide i šta radi. Još daleko viđahu se njegove dugačke ruke, kako se dižu k licu, pa onda se spuste i mlataju pored kratkih kukova.
I Ljubica oseća da joj se sve više vraća staro raspoloženje, oseća se u nekoj većoj slobodi, spali joj lanci s nogu i ruku, kojima beše okovana, i odjednom joj dođe da zapeva, da potrči nekud, ali odmah naiđe neko gorko sećanje, koje joj pomuti celo raspoloženje, i ona se opet oseća kao u lancima...Tako i bolesnik gleda u snu sebe zdrava i vesela... trči, juri nekoga ili podiže ogromne terete... Probudi se i nastavlja na javi takve iste pokrete, ali ga žigne ljuti bol, i on odmah saznaje svoju gorku nevolju: nema više zdravlja, ni veselja... postao je razvalina, ruševina koja trune, senka... Oborene glave, pomućene duše vraća se nevoljnica u svoju ćelijicu i ugušuje bol teškim uzdasima i vrelim suzama... O, još da nije tih suza!...
»Život, mladost... ala to prođe !... I šta sam sad? Ne smem ni da sanjam onako, kao što sam još jesenas mogla, u ovoj istoj postelji... Našto mi sad takvi snovi, kad znam da se ne mogu ostvariti !... Za koga sam sad? — Za ovoga Gojka?... Ne, vidiš da i on beži od mene, otresa se kao od otrova. Pravo ima !... Ali zašto, zašto sve to morade biti ?... Da li je trebalo kome moje stradanje... ocu, majci, bratu... jesu li oni sad srećniji ?... Ne, ne... Ah, a ja sam mislila da stradam za njih, da prinosim sebe na žrtvu, a ono nije... I njih sam ubila, unesrećila... O, teško meni !... I najteže je saznavati da je to sve bilo onako... niti je mene ko mogao primorati, niti me je što vuklo tamo, sama sam se gnušala... Tek onako... samo propadoh... A sad bih tek htela živeti !... Onako kako sam nekad sanjala... O, života, života hoću !!«...
Krajem meseca, Gojko i Ljubica, na poziv novog depozitara, odoše u srez. Tamo se već mnogi događaji izređali i nastupile razne promene. Pera je već zatvoren; komisija, koja mu je određena za izviđanje zloupotreba, pronašla je velike novčane nedostatke, ali još radi neumorno, prikupljajući razne podatke, spremajući se da sprovede krivca sudu.
Depozitar odmah zapita Ljubicu, gledajući je sa interesovanjem:
— Zašto vi, gospođice, već četiri meseca ne primate platu ? Potpisali ste spisak samo za ovo malo dana u avgustu i za septembar.
Ljubica zinu od čuda. Tamo kvartirina, a ovde to isto sa platom, i ako je ona redovno izdavala uredne priznanice. Šta je to ? Da li nije stigao da zavede priznanice ili... ili ne znam šta. Tek ona je sad na živoj muci, ne zna šta da kaže. Gojko je gleda ne dišući, a i pisar nekako čudno gleda... Šta će sad? O, muke !...
— Ja ne znam... upravo ovaj... nisam ni dolazila da potpisujem spiskove, ali sam uzimala na priznanice. Tu su one, mora biti...
— Nema, gospođice, nijedne. Svaki je novčani izdatak zapisan. U ostalom, čekajte da zapitam gospodina Peru, on je tu pred komisijom, i pisar pokaza rukom na vrata koja vođahu u drugu sobu, pa zatvori kasu i ode kroz ta vrata.
I Ljubici i Gojku beše neobično saznavati, da je taj čovek, koji im je pričinio toliki bol, sada tu uz njih, da stoji kao teški krivac i očekuje kaznu za svoja nedela. Ljubica osećaše samo gnušanje i bol, ali Gojko... da mu je samo da proviri jednimokom, samo za trenutak da ga pogleda kako stoji pred strašnom državnom kontrolom i drhće zbog svojih nedela... Ali da i on zna, da ga odovud gledaju! !... O, onda bi zaboravio one udarce kamdžijom, ono poniženje i sva stradanja...
— Gospodine Gojko, reče pisar ulazeći, da vam izdam časkom platu, pa izvolite tamo u sobu, zove vas predsednik komisije.
Gle, i to se ispunja, i ta želja !... Ali ne valja tako... kako će on pred svima ljudima pričati o svojoj bruci ?... I Gojko se odjednom seti svojih ranijih snova i bi mu čudno kako se to sve redom ispunjava baš onako, kako je on želeo... Istina, sam on nije postao ministar policije, ali što je mislio o pisaru, sve se sad ispunjava.
»Božja pravda !«... uzvikuje on u sebi, saginjući se da potpiše platni spisak.
Uzevši novac, on se polako uputi onim neobičnim vratima, kroz koja će odmah ugledati onoga strašnog zlikovca. To ga je vuklo napred, te iđaše s voljom, ali pomisao na one ljude što su tamo zaseli, zaplaši ga i zbuni.
»Sad ću da se spletem... čim pogledam u te ljude... Da li su strašni ?... A kako li je njemu ?«... I on pritiskuje bravu... vrata se kreću...
... Sede neki ljudi... u magli... igraju mu koturovi pred očima... zeleni sto... A onaj na vrhu, s dugom razdeljenom bradom, sed, dostojanstven... ala je neobičan !... A njega nema !... Uzalud radost!...
— Jeste li vi Gojko Savić, učitelj ? zvoni otud sa vrha ozbiljan, krupan glas.
Gojko se trese, kao da je pod uticajem elektrike, obrće glavu unezvereno i nešto muca. Predsednik ga ne čuje, ali se doseća šta odgovara, pa nastavlja:
— Gospodine, kapetan nam veli — i predsednik pokaza rukom desno do sebe, Gojko ugleda kapetana i bi mu malo slobodnije, zna čoveka, — veli nam gospodin kapetan, da i vi imate nekakve žalbe na pređašnjega pisara ovoga sreza, gospodina Peru... i predsednik opet zape, kao da mu se teško setiti prezimena pisareva.
Gojko pogleda preko sviju lica, a beše ih četvorica. »Jedan nije u komisiji, nego ’nako sedi, doseti se on. Jamačno kapetan nije... A šta da odgovorim, kako da počnem ?!«... I on kašljucnu, prinese ruku ustima, pa prevuče dlanom preko brkova.
— Čujemo da vas je tukao kamdžijom. Ispričajte to kako je bilo i zašto ? nam
Kapetan se diže, priđe Gojku i metnu mu ruku na rame.
— Budite slobodni... Ispričajte sve lepo, kao što ste meni pričali. Vi mi rekoste, čini mi se, da je iznenada upao u vašu učionicu?
— Jeste ! odgovori Gojko, i poče polako pričati događaj za događajem. Kad god pomene odnose Ljubičine i pisareve, on opazi da predsednik diže desnu ruku i daje njome znak nekome iza njegovih leđa da se umiri ... »Šta li je to iza mene ? Da nije pandur ?... Kako ga nisam opazio !«...
Pri kraju pričanja otvoriše se poznata vrata, uđe depozitar i zađe nekud iza Gojkovih leđa. Začu se otud najpre šaputanje, pa onda jasniji odgovor, koji je mogao i Gojko čuti.
— Nemam ja nijedne njene priznanice. Nisam joj ništa izdavao.
Gojko poznade ovaj glas, i zadrhta.
— Dobro... odgovori depozitar otegnuto. Onda ja da izdam za sve mesece ?
— Razume se, odgovori drugi glas odlučno.
Gojko ispriča još i onaj događaj s pandurom, priđe te potpisa svoj iskaz, ne čitajući ga, i vrati se kroz ista vrata u blagajnicu.
Pisar brojaše pare, a Ljubica gledaše začuđeno u gomilu banknota i stade ih kupiti i slagati jednu na drugu.
Gojko beše sav crven, zbunjen, otiraše lice maramom i spremaše se da iziđe, ali kad vide koliko novaca Ljubica uze, i on se začudi:
— Oho ... to je novac! uzviknu on, brišući se.. Kako da vi ne primite platu za četiri meseca !...
— I ja ovo ne razumem, reče ona, spremajući se da iziđe i klanjajući se pisaru.
Kad iziđoše u hodnik, ona nastavi:
— Da vidimo kako je u opštini, da nisu tamo moje priznanice.
— Nema opština nijedne vaše priznanice, kažem vam... ni moje, ni vaše... Nego to je jasno: on je pocepao vaše priznanice i smatra to kao poklon... reče on, pogledavši je radoznalo u lice. A ovo sad... vi ste primili svoju zasluženu platu od države... Još da naredimo samo sa opštinom...
Ljubica uzdahnu, obori glavu, pa stade ćuteći koračati pored njega, a Gojko iđaše veseo, zadovoljan, jer je danas dobio potpunu osvetu za sva teška stradanja svoja. Pobedio je i njega i nju, oborili su pred njim glavu, ali on ipak oseća neku prazninu u veselu srcu svome..
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|