Sedamdeset anegdota/5

←4

Sedamdeset Anegdota  (1911)  Pisac: Andra Gavrilović Vuk St. Karadžić

6→

Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića

VUK ST. KARADžIĆ

1.

Sima Milutinović zamoli iz Lajpciga Vuka Karadžića da mu nađe nešto pomoći i kakvo mesto. Vuk se zauzme te Simu Knez Miloš naznači za svoga sekretara i da mu novaca koliko mu je trebalo za dolazak. Sima primi novce, pođe u Kragujevac i ode — na Cetinje, te mesto Knezu Milošu postane sekretar vladici Petru I.

Čuvši sve to, Vuk se zaprepasti, pa reče, malo posle:

— O, majn got! Znao sam ja da je Simo

lud do pola! Ali kad mu prije poluđe

i druga polovina?!

2.

Na jednom svom putovanju po Srbiji, pri kraju četrdesetih godina, Vuk uzme pod najam kola Jovana Milenkovića. Ugovoreno je bilo da za kiriju Vuk ne plaća ništa posebno, nego kada se putovanje svrši da Vuk ta kola pokrije o svom strana 17 trošku. Ali Vuk, siromah, ne mogaše odmah izvršiti pogodbe, nego skrpari nešto para te jedva ode u Beč. Među tim ni tamo ga ne ostaviše na miru. Njemu je to bilo teško, ali se naljuti kada dobi pismo u kome se veli da se kola pokriju onako kako je svoja kola pokrio bogati Jevrem Nenadović, tast Kneza Aleksandra. Zato sedne pa prijatelju odgovori:

„Kad bih ja ta kola pokrio tako, onda bi svijet držao da sam ja Knjažev tast. A ja, brajko, nijesam ničiji tast. I ta nevolja mene mori; a za pokrivanje kola lako ćemo: ako mi možete vjerovati manju sumu, molim Vas da me za toliko uslužite, pa neka se ta kola pokriju; ja ću Vam se odužiti“…

Šta je posle bilo od te nevolje Vukove — ne znamo.

3.

Povela se pred Vukom reč o Slovenskom Kongresu u Pragu 1848, a Vuk će reći:

— O, majn got, tu ti bijaše tijesnijeh

vrata! I ja sam tamo bio. U moga gazde bila mlada i kao upisana djevojka u najmu. Mislim ja, da zna moja žena kuda sam zabasao — ne bi me cohvalila! Ali — što ću? Nijesam ja kriv za gostoljublje strana 18 braće Čeha. Tek kako mu drago, ali nasta bježanija da se ne zna ko je kome rod. Vidim ja lijepo šta će da bude. Mislim: da mi je samo dvije tri riječi doturiti Palackomu — ali kako? Kažem to djevojčetu, a ono, vrag, pita gde mi je pismo. Dadem joj, a ona ga smota pa s njim u usta. Nestade je, a kada se vrati donese mi poruku od Palackoga. Mudar braco, pa ne piše. Sad sam znao što mi valja činiti. Zato zagrlim lijepoga glasnika i, baš kao otac dijete, poljubim. Ona se smije, a i moja žena da je bila tu — smijala bi se. Tek — bolje što toga nije vidjela! — Sjutra dan sam i ja probao onu narodnu: „Kako druže niz planinu struže“. S Vindišgrecem se nije bilo šaliti. A onoj djevojčici i danas

hvala! Neka joj je moja plata — halal!

4.

I ako književni protivnici, Vuk i Vasilije Lazić ne bejahu i lični neprijatelji, kao što je bio slučaj n. pr. s Vukom i Svetićem. Vuk bi, došavši iz Beča u Beograd, bio više puta i gost na obedu u Lazićevoj kući. —

Posle jednog takog ručka sede njih dvojica na šarenici ispod oraha u hladu pred kućom Lazićevom, a Vuk će reći: strana 19

— Šta misliš, Vasilije, da je najslađe na svijetu?

— Pa ja bih, prema sadašnjem raspoloženju,

rekao da je najslađa ovaka hladovina

po ručku,

— Dobro je i to, ali ima i slađega.

— Staro vino?

— Nije!

— Stara šljivovica?

— O, majn got, i to je lijepa stvar! Ali drugo, drugo.

— Ne znam.

— Najslađa je mlada udovica: tek nagorela…