Седамдесет анегдота/6

←5

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Сима Милутиновић

7→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

СИМА МИЛУТИНОВИЋ

1.

Сима је, као што је познато, био искључен из карловачке гимназије, и тиме је било завршено његово школовање.

Али сам узрок искључења није остао довољно јасан.

Данас се зна да је Сима искључен због једне сатиричне песме коју је написао о митрополиту Стратимировићу, а ми смо у могућности казати и како је постала та песма. —

Из породице богатих племића кулпинских, а дошавши на чело српске цркве у најбујнијим годинама људскога века — Стратимировић вазда вољаше да се и на спољној страни живота његова одмах позна благородност порекла му и неисцрпност ризнице његове, и ако се зна да је иначе био тврде руке. У низу таких приказивања он бејаше необичан и кад иђаше у спахилук Кулпин.

У Карловцима се његова спрема за полазак могла знати доста раније и по томе, страна 21 што се у двору његову послуга сатираше рибањем сребрних цванцика, који би се, блистави, сместили у две повеће кесе као две омање вреће. Тако опремљене гомиле тога новца митрополит-племић метнуо би у господске каруце своје лево и десно од себе, па би се на шест коња кренуо пут Кулпина. Уз пут би, овде онде, бацао, час левом а час десном руком, по прегршт сребрних цванцика, не мимоишавши празне руке ни скуп радника у пољу, који би, видећи митрополитове каруце, истрчавали са њиве или ливаде на друм, па ни осамљенога путника или сиромашнијега пролазника.

Сима Милутиновић је то сазнао, па је у мислима, насупрот томе, ставио борбу у Србији, где се народ бори голим рукама против Турака а за слободу. Из тога контраста поста сатира, коју Сима написа и прочита неким друговима. Кад један недруг одаде тајну — Сима би из школе искључен, батинан и из Карловаца протеран.

Те песме данас немамо.

2.

Када се, за време првога устанка, Сима бавио у Београду, бејаше, у једно доба, команданат београдскога града војвода страна 22 Сарановац, човек крупан, тежак и гломазан. Он уживаше изићи на градски бедем над Савом, и, седећи на бедему, посматрати каике и бродове по Сави.

Једног дана сеђаше ту војвода по обичају, па, пуштајући густе димове из чибука, бејаше занесен лепотом изгледа који се ту погледу отвара. Знало се да он ту излази само ради уживања, па му стога нико никад ни близу не прилажаше, а биће да му тада нико ни прићи не би смео.

Наиђе мало за тим поврх тога бедема Сима, а пријатељи га стадоше опомињати да не иде ближе к војводи.

— Баш бих рекао — одговори им

Сима — да ћу му сад нешто требати! — па се, ни сам не знајући зашто, хитро

стаде војводи примицати.

Таман Сима до њега, а он се, занесен гледањем, мало наже, па свом тежином и са чибуком — пљусну у дубоку Саву.

Не премишљајући ни тренутка, нити иоле збуњен, Сима одмах скочи за њим, и уз велику погибао после тешкога напора изнесе спасенога војводу. Учинивши то, Сима се окрете и оде.

3.

Кад је Кнез Милош 1835 ишао у Цариград, у његовој је свити био и Сима Милутиновић. страна 23 Чланови Кнежеве свите бише од Султана награђени, па и Сима доби скупоцен царски бињиш с великим дијамантом испод грла. Дошавши у Крагујевац, Сима тај бињиш — поклони позоришној гардероби! Један од чиновника из Кнежеве околине заинати се да ће бињиш — украсти, те се он нарочито чувао, док се није продао! Купио га је за дукат неки млади Гружанин, који га је огртао кад је на саборима и славама — коло водио!

4.

Године 1846 Сима је одвео у Кијево прве српске ђаке као питомце, а по том се, на своју одговорност, шетао по Русији неко време, па је походио и Петроград.

У још нештампаном писму о томе вели поред осталога:

„… У истом граду видио сам једнога чиновника и зрелога мужа, да он у једној кутијици чува, као часно древо или другу коју светињу, један комадић огорела дрвета од очине му куће слемена, што му је из свега очинства и породице претекло од Бонапартовога богомрскога на Русију нападенија, а то када год отвори и погледа залије га и сузама, како је и преда мном учинио, и то с овима страна 24 искреним речима: „Ово је моја светиња и аманет божји, ово је и мојега оца, мајке и породице моје знак и сведок једини и најважнији, који је мени од јарости и пресилија западњега и препросвештенога варварина спасен, кад сам ја једва могао, имао и знао воздухом дисати“. Мене је то заиста тронуло тако, да сам и ја ондака плако и ово сад пишући сузом умилења озбиљно поросио, дивећи се и благодарећи Бога, да се ово најчеститије чувство отечествољубија и до најмањи знатности простире и досеже, завидећи му при томе, што ја из паденија Србије у 1813-м лету ни онолико од моје приличне куће и очевине спасти и сачувати могао нијесам. Истом је Русу име Антон Бирјуковић, ако не будем заборавио, и да му Бог да свако добро к онакоме ближњељубиву срцу!“

5.

У оно доба кад је у Министарству Просвете у Београду био начелник Јован Ст. Поповић а секретар Сима Милутиновић, догодило се и ово. —

Поповић је био вредан, тачан, можда и педантан. То знамо.

Сима је био — друкчији. То је лако знати.

страна 25 Једном се деси да Сима не дође у канцеларију пуна три дана. Што начелника о томе и не извести — можда и није велика кривица; али биће да је начелник сазнао како Сима не болује — ни он нити ко од његових.

Четвртога јутра уђе начелнику у канцеларију момак, који је био одређен да пред Министарством стражари, па јави:

— Иде господин Милутиновић, и — можда ће овамо!

Начелник брзо оде столу његову и спусти табак хартије на коме је било написано:

Госп. С. Милутиновићу.

Бити другар дружељубну
О свом лебу — ствар је срца.
Бити точан и приљежан
Дужности је први позив.

Већ три дана Муза стоји.
Ћути перо, пра(х) је пао.
Ко ће Музу да поведе?
Несвршено да соверши?

Кривац своје нек казује,
Како може нек се брани.
И што лепше с отим боље.
Строгости нас закон учи.

Началник

Ј. Ст. Поповић

страна 26 Другим речима: ту се од Симе — тражило изјашњење!

Одмах по том дође и Сима. Седе за свој сто, и поглед му се заустави на том необичном акту. За тим узе перо и у продужењу написа одговор:

Било једном омалено дете,
Сваком добру приљубило својски,
Богобојно и мајке поштовно,
Зора л’ њега спаваћива игда
Нити нађе, нит’ се за то труди.
У свог зноја кору л’ хлепца смаже.
Ал’ кад појми десно иди л’јево —
Ка’ манито, нити припитује
Милутина нити Анђелије.

Ђе сам био ? А ђе био нисам!!!
Куд не сиј’о и туда ницао!
Једно само: у зло ни до века!
Млого прошло, а остало мало,
И то мало већ је дотрајало.
Па што ће ти да до краја сазнаш?
Учи друго, има јоште доста
Чега не знаш — а ја ни толико.

Симеон Милутинов

Сарајлија.

Читалац без сумње разуме и Поповићево питање и Симин одговор, а сећа се да су Милутин и Анђелија родитељи Симини. Без сумње види како ово питање показује природу и карактер једнога а одговор другога песника.

Тако написано „изјашњење“ однесе Сима и ћутећи спусти пред Поповића на сто па оде своме послу.

страна 27 Не зна се да ли је од тога било каквих последица. Највероватније је да је све остало при овој шали двојице заслужних песника и књижевника.