Sedamdeset anegdota/17

←16

Sedamdeset Anegdota  (1911)  Pisac: Andra Gavrilović Ljubomir P. Nenadović

18→

Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića

LjUBOMIR P. NENADOVIĆ

1.

Nekada dobro poznati direktor gimnazije u Kragujevcu. Sima Živković, bejaše pitomac a po tom i osobiti poštovalac Ljube Nenadovića, koga je zvao samo rečju: Gospodin. O načinu kako je postao Nenadovićevim pitomcem pričao je Živković ovo:

— Bio sam đak viših razreda gimnaznje u Beogradu. Profesor mi bejaše i Gospodin Nenadović. Zapazi Gospodin kako se ja, inače tačan i odličan đak, već nekoliko puta zadocnjavam za prvi čas izjutra, pa će me jednom, kad iziđe sa časa u mome razredu, a mene nađe u hodniku, zapitati:

— „Šta je tebi te tako docne stižeš?“

Ja mu odgovorim da poslužujem kod g. N. N., samca, koji dockan dolazi kući iz kavane, te se izjutra uspava, a ja, opet, ne mogu poći u školu dokle ga ne uslužim.

Gospodin izvadi iz džepa tri rublje, pruži mi ih i reče: strana 57

— „Evo ti novaca pa se sam hrani, a nevaljala gospodara napusti!“

Tako i učinim, dok me posle nekoliko dana on opet zapita:

— „Imaš li troška?“

Odgovorim da imam još, ali mi on, znajući valjda bolje šta je u stvari, dade opet tri rublje.

Prođe neko kratko vreme, pa mi jednom prilikom reče:

— „Znaš šta? Dosadiće se tebi primati,

a bogme i meni davati. Nego — i mene hrani otac; kad ja još jedem tuđ

hleb, doći i ti.“

Odem — i tako postanem pitomac Gospodinov, uselih se u kuću staroga prote, savijah i pomagah ekspedovati našu milu „Šumadinku“ i blagosiljah dobrotvora!

2.

Ne tiče se toliko ličnosti Ljubine, ali je prilog za karakteristiku doma u kome je on živeo. —

Sima Živković je izjutra raspremao sobu staroga prote Matije. Jednom nađe iza sanduka sedam zlatnih dukata, i odmah ih odnese proti. Prota će tada reći sinu zadovoljno:

— E, Ljubo, imaš čestita pitomca!

Namerno sam, Boga mi, ostavio te novce

samo da ga kušam!

Tu je Živković prepisivao tabake oriđinalnoga krupnoga rukopisa protinih „Memoara“. To je Živkovićevo kazivanje najbolje svedočanstvo za netačnost mišljenja po kome bi u „Memoarima“ imao krupna udela i sam Ljuba. Prota je Živkovića vodio i u Brankovinu; Živković se i u starosti sećao kako su seljaci uskršnji tropar pevali po čistom starom izgovoru srbuljskom.

3.

Da se sklonim od kolere — pripovedaše jednom pred smrt Ljuba — dobijem odsustvo i iz Beograda odem u Mehadiju. Tu se odmah nađem s jednim Inglezom, s kojim provedem ceo prvi dan. U veče nam rekoše da su u gostionici svi kreveti zauzeti; ne ostade nam ništa drugo već primiti ponudu da nam se u velikom salonu improvizuju dve postelje.

Primismo i to, i malo posle toga odosmo da legnemo. Kad tamo — a salon pun Turaka. Inglez spokojno leže i zamalo pa zahrka. Ja uzeh ležeći da čitam nešto prema sveći kraj postelje. U salonu tišina — sve živo spava…

Najedanput spazim kako neki stari strana 59 Turčin, podaleko, lagano ustade, uze pištolj i okrete ga prema meni.

Pretrnuh, a Turčin mi poče lagano prilaziti sve jednako nišaneći pištoljem, koji držaše u napred ispruženoj ruci.

Kad on dođe već blizu, skočim iz postelje i dreknem u pomoć.

— Ma što ti je, ćoeće; hoću da pripalim čirak! — ravnodušno reče stari Turčin i priđe mi sa tučanim svetnjakom…

4.

Milica Stojadinovićeva Srpkinja bejaše zaljubljena u Ljubu Nenadovića, koga često spominje u svome dnevniku „U Fruškoj Gori.“

Svoju želju da za nj pođe saopšti ona jednoj staroj gospođi, onda od najvećega uticaja u Beogradu.

Gospođa se primi provodadžiluka, i posle nekoliko dana počne o tome govoriti Nenadoviću.

Ljuba se stade vrpoljiti i tražiti načina kako da zahvali na ponudi — kad gospođa reče:

— To će biti krasan par ljudi: Vi pametni — ona pametna —

Ljubi sinu misao pa pohita: strana 60

— Ali, gospođo, gde ste videli da

su dvoje pametnih kuću skućili!? To ne

biva — jedno treba da je malo onako —

Kao što je poznato — Ljuba je ostao neženjen a — Milica neudata.