Седамдесет анегдота/16

←15

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Др. Јосиф Панчић

17→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

ДР. ЈОСИФ ПАНЧИЋ

1.

Познато је да је учени Јосиф Панчић за млађих година био пријатаљ веселих часова. —

Вук Маринковић, који је и сам умео уважавати животна задовољства, по кад што је томе замерао, а једном ће рећи:

— Панчић треба да промени презиме, па када банчи нека се и зове Банчић.

Рекоше му да Панчић ипак не дангуби него ради, а Маринковић ублажи предлог:

— Знам то. Али онда нека се назове

бар Бандић, кад већ мисли да без банде

нема весеља а без весеља живота…

2.

Као владин посланик на једној Народној Скупштини у Крагујевцу, Панчић је био и потпредседник скупштински. —

Један се посланик те Скупштине тешко жаљаше у седници како у Србији нема слободне штампе, већ се мисаони страна 53 људи спречавају у изношењу корисних предлога и идеја. Тада министар Радивоје Милојковић устаде и рече:

— Чули сте шта вели господин посланик,

а ја ћу се за доказ да ствар друкчије стоји позвати на најбољега сведока. Господин доктор Панчић штампао је у Србији више него сви ми скупа, па ја молим господина доктора да изјави овде: да ли је власт њему ма кад забрањивала

да штампа шта хоће и како хоће.

Знајући добро шта је по среди, Панчић ипак устаде и изјави:

— Заиста, господо, никада нисам наилазио

на какве сметње од стране државних власти кад сам што штампао, а истина је и то да сам штампао, хвала Богу, баш

доста.

Скупштина је примила јемство такога јемца.

3.

Педесетих година Панчић је као професор лицејски имао и оваку малу неприлику у једној екскурзији. —

Са својим је ученицима био пошао рано изјутра пут Вишњице па онда ударише све полудесно те изиђоше на Авалу, а одавде се почеше спуштати ка Раковици, где су се мислилиу манастиру поткрепити страна 54 јелом и пићем. Око ужине стигоше у Раковицу, али калуђери позакључаваше све одаје. Лицејци се ражљутише и одлучише да калуђере избију и да им мантије поцепају. Панчић се уозбиљи, па се онда и уплаши:

— Немојте, децо; немојте, господо,

молим вас! Куд ћу ја од бруке кад се чује да сте ви под мојим водством правили

чудо од калуђера!

Али његове речи не умирише много његових ђака.

Тада он важно рече:

— Ха, сетио сам се! Имате право!

Треба га заиста тући; а ја знам ко је прави кривац. Само добро удрите! Хајдете за мном да вам га покажем. Он се

сакрио у Топчидеру.

Ђаци пођоше за њим, а он их одведе у Топчидер у крчму, нареди крчмару да изнесе јела и пића па рече:

— Он је, браћо, крив! Што не држи крчму у Раковици него чак овамо у Топчидеру!

По том је, весео што се није десила неприлика, певао и наздрављао омладини.

4.

Године 1876 Панчић се нађе на кратко време у Брестовачкој Бањи. —

страна 55 Око два сахата по подне стиже тамо и један чиновник из Београда, који је некада, давно, био Панчићев ђак а сада путоваше службеним послом.

Панчић му пође на сусрет:

— Где си, човече Божји! Чуо сам да

ћеш доћи, па умрех гладан чекајући те да заједно ручамо. Знај, брате: залогај је

сладак у пријатељству а не у устима!