Sedamdeset anegdota/16

←15

Sedamdeset Anegdota  (1911)  Pisac: Andra Gavrilović Dr. Josif Pančić

17→

Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića

DR. JOSIF PANČIĆ

1.

Poznato je da je učeni Josif Pančić za mlađih godina bio prijatalj veselih časova. —

Vuk Marinković, koji je i sam umeo uvažavati životna zadovoljstva, po kad što je tome zamerao, a jednom će reći:

— Pančić treba da promeni prezime, pa kada banči neka se i zove Bančić.

Rekoše mu da Pančić ipak ne dangubi nego radi, a Marinković ublaži predlog:

— Znam to. Ali onda neka se nazove

bar Bandić, kad već misli da bez bande

nema veselja a bez veselja života…

2.

Kao vladin poslanik na jednoj Narodnoj Skupštini u Kragujevcu, Pančić je bio i potpredsednik skupštinski. —

Jedan se poslanik te Skupštine teško žaljaše u sednici kako u Srbiji nema slobodne štampe, već se misaoni strana 53 ljudi sprečavaju u iznošenju korisnih predloga i ideja. Tada ministar Radivoje Milojković ustade i reče:

— Čuli ste šta veli gospodin poslanik,

a ja ću se za dokaz da stvar drukčije stoji pozvati na najboljega svedoka. Gospodin doktor Pančić štampao je u Srbiji više nego svi mi skupa, pa ja molim gospodina doktora da izjavi ovde: da li je vlast njemu ma kad zabranjivala

da štampa šta hoće i kako hoće.

Znajući dobro šta je po sredi, Pančić ipak ustade i izjavi:

— Zaista, gospodo, nikada nisam nailazio

na kakve smetnje od strane državnih vlasti kad sam što štampao, a istina je i to da sam štampao, hvala Bogu, baš

dosta.

Skupština je primila jemstvo takoga jemca.

3.

Pedesetih godina Pančić je kao profesor licejski imao i ovaku malu nepriliku u jednoj ekskurziji. —

Sa svojim je učenicima bio pošao rano izjutra put Višnjice pa onda udariše sve poludesno te iziđoše na Avalu, a odavde se počeše spuštati ka Rakovici, gde su se misliliu manastiru potkrepiti strana 54 jelom i pićem. Oko užine stigoše u Rakovicu, ali kaluđeri pozaključavaše sve odaje. Licejci se ražljutiše i odlučiše da kaluđere izbiju i da im mantije pocepaju. Pančić se uozbilji, pa se onda i uplaši:

— Nemojte, deco; nemojte, gospodo,

molim vas! Kud ću ja od bruke kad se čuje da ste vi pod mojim vodstvom pravili

čudo od kaluđera!

Ali njegove reči ne umiriše mnogo njegovih đaka.

Tada on važno reče:

— Ha, setio sam se! Imate pravo!

Treba ga zaista tući; a ja znam ko je pravi krivac. Samo dobro udrite! Hajdete za mnom da vam ga pokažem. On se

sakrio u Topčideru.

Đaci pođoše za njim, a on ih odvede u Topčider u krčmu, naredi krčmaru da iznese jela i pića pa reče:

— On je, braćo, kriv! Što ne drži krčmu u Rakovici nego čak ovamo u Topčideru!

Po tom je, veseo što se nije desila neprilika, pevao i nazdravljao omladini.

4.

Godine 1876 Pančić se nađe na kratko vreme u Brestovačkoj Banji. —

strana 55 Oko dva sahata po podne stiže tamo i jedan činovnik iz Beograda, koji je nekada, davno, bio Pančićev đak a sada putovaše službenim poslom.

Pančić mu pođe na susret:

— Gde si, čoveče Božji! Čuo sam da

ćeš doći, pa umreh gladan čekajući te da zajedno ručamo. Znaj, brate: zalogaj je

sladak u prijateljstvu a ne u ustima!