Svet (komad u četiri čina)/9
IX
STANA, TOMA.
TOMA: Jest, Boga mi, prolaze godine, prolaze časom, kao da je sve to juče bilo... (Šeta i razmišlja). ....Kao da je juče bilo.
STANA (dotle rasprema sto i zbira šolje na služavnik).
TOMA (šetajući došao je do onog stola, na kome je Nada pravila cigarete, izvadio cigaretu i pali je): Stano.
STANA: Čujem.
TOMA: Ostavi, Boga ti, ovu sliku na svoje mesto. Bojim se, pašće, pa će se razbiti.
STANA (uzme ram s vencem, koji je Toma na taj sto malo čas ostavio i zagleda mu zadnju stranu): A, vidiš, ovde nisi zapisao samo kad smo kuću kupili, nego i još nešto.
TOMA: Znam, to je kad su se deca rodila. Daj ovamo. (Čita). „U ovoj našoj kući rodi nam se i prvo čedo 4. februara 1887. god., koje na krštenju dobi ime Nadežda....“ A ovo je za Jelkicu: „15. aprila 1890. godine rodi nam se i drugo čedo, koje na krštenju dobi ime Jelena“.
STANA (broji na prste): Pa to će Nada, Tomo, sad skoro da napuni osamnaestu godinu.
TOMA: Jeste.... a Jelica petnaest.
STANA (sedne, spusti sliku na krilo i zamisli se): Boga mi, Tomo, osamnaest godina! Pa to nije malo.
TOMA: Kako malo? To je već devojka.
STANA: Devojka za udaju, a mi nikad nismo seli, da tako o tome malo promislimo i porazgovaramo.
TOMA: A što bismo, Stano, tu imali da razgovaramo?.. Što bude suđeno, suđeno.
STANA: Da vidiš, nije ni tako, Tomo.
TOMA: A kako bi drukče bilo?
STANA: E pa, vidiš, devojka je prirasla, postasala je, a mi se nekako odvojili od sveta: niti je kuda vodimo, niti izvodimo; niti je ko zna, niti vidi. A to ne ide tako.
TOMA: Ama šta ne ide?
STANA: Pa tako, to ne ide. Mi živimo ovako sami za se, odvojeni sasvim od sveta, ni s kim se ne mešamo.
TOMA: A šta nam fali. Eto, pročitaj kako tu piše. (Uzme sliku iz njena krila). „Provev 15 godina bračnoga života u međusobnoj ljubavi“... To je donde kad smo kupili kuću, je li? Pa i od tada zar nismo mirno i lepo živeli? Niti si ti meni rekla zazornu reč, niti sam ja tebe prekorio; deca nam odrasla zdrava, dobra, volimo se, živimo mirno, tiho i srećno, pa šta će nam drugače da živimo?
STANA: Ta to ne kažem. Zar meni i tebi treba drugače da živimo? Ali, vidiš, zarobili smo i ovu decu.
TOMA: Pa i deca su zadovoljna; ne traže ni ona drukče da živimo. Svi se u kući slažemo i volimo, pa čak i ova Kaja. Eto, skrasila se kod nas i privikla, pa ne traži bolje.
STANA: Jeste, ama vidiš, Nada je već dorasla, pa moramo o tome promisliti. Ne možemo zbog nje van sveta. Ako hoćemo da je zbrinemo, moramo se malo izmešati sa svetom, moramo je uvesti u svet.
TOMA: Ama kako da se izmešamo sa svetom?
STANA: Pa eto tako: da odemo ovome i onome u posetu, da izvedemo dete na igranku, na svadbu; da prizovemo poznanike, da nam dođu; da otvorimo malo kuću, pa da nam svet dođe i da mu odemo... Razmisli, Boga ti, Tomo, o tome.
TOMA (zabrinuto): Ta ne kažem ja da ne treba. Treba, znam ja; nego sam naučio na ovaj mir, i kao najzgodnije mi je ovako, kad ni mi o svetu, niti svet o nama vodi računa.
STANA: A to je baš ono, Tomo, što svet ne vodi o nama računa, a devojka dorasla, pa bismo mi baš trebalo sve i sva da učinimo, da svet vodi o nama računa.
TOMA (ubeđen): Ono, tako je... Vidim da je tako. Moramo, moramo makar i žrtvovali naš mir... Samo... kako ti to misliš, šta treba da radimo?
STANA: Pa... tako... Daćeš malo para, da skrojim Nadi kakvu haljinu za posete, a i za kuću.... A trebaće što i za Jelku, pa.... onda.... otići ću ovde i onde u posetu.... Eto, ima kuća s kojima se znamo, ali nismo im išli i nisu nam dolazili.... Tako.... odvojili smo se, pa sad treba da se opet sprijateljimo sa svetom.... Treba i da prizovemo svet, da nam dođe, da otvorimo malo kuću.
TOMA (razmišlja).
STANA: Ako misliš da nemam pravo, onda neka ne bude, Tomo.
TOMA: Ne kažem.... Ko ti kaže da nemaš pravo? Razmišljam samo, da li će to biti bolje... A kad ti kažeš da je dobro.... Kolike smo godine proživeli mirno i lepo i nisam ti nikad kazao: „Nije“, kad ti kažeš nešto da jeste.
STANA (prebacujući): Nisam ni ja tebi, Tomo.
TOMA: Bože, sačuvaj!... E pa, vidiš, zašto sad da ti sporim? I, dabome, majka si i ja otac... Moramo promisliti malo o deci, moramo sve učiniti za njih i za njihovu sreću... Pa, dabome, treba da se poznamo malo, da se viđamo, da se izmešamo sa svetom, treba da prizovemo malo taj svet i našoj kući, da otvorimo kuću... A... treba li mnogo para za te haljine za decu?... (Vadi portfelj).
STANA: Pa... ne znam da ti kažem.
TOMA (vadi): Ja ću ti dati nešto, pa ti vidi. (Daje joj). Ako zatreba još, tu sam; ako preteče, vratićeš mi.... (Razmišlja). Eto, neka bude tako; do sad je bilo drukče, a od sad neka bude tako. Neću posle da požalim na samog sebe.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|