Svet (komad u četiri čina)/61
II
STANA, NADA
STANA (dolazi iz desne sobe, zamišljena i brižna): Šta radiš, čedo moje?
NADA: Eto, oplakujem svoju sudbinu.
STANA: Ne umem ni da te tešim, jer ne razumem šta je sve ovo, što se oko nas zbiva. Ušao je neki nečastivi u kuću, Bože me prosti (krsti se), ili je Toma.... Ne smem čisto ni da izgovorim, ali kod njega ne može biti sve na svome mestu.
NADA: Otac nikad do sad nije bio takav.
STANA: Tolike godine, ćerko, čitav vek sam ja provela s njim, i nikad, nikad.
NADA: E pa, od kud sad to na jedanput da se promeni, i to baš onda, kad je trebalo moju sreću razrušiti?
STANA: Ne znam, a ne razumem.
NADA: Slušajte, majko. Ja vas molim, ako ste mi majka, sačekajte ga, pa s njim otvoreno i ozbiljno razgovarajte. Ja nisam tražila da me izvodite; to ste vi i otac hteli. Ja nisam pomišljala da se udajem; to ste vi i otac hteli. Ja nikad do sad nisam ni pokušala da vam svoju volju kazujem, ali ipak ne mogu dopustiti, da vaša volja ide tako daleko, da moju sreću ruši i, što je još gore, da me pred svetom sramoti.
STANA: Tako je, čedo moje; ali zar ti misliš, ako mu budem govorila, da će to što pomoći? Ja mu čak ne smem ništa ni govoriti.
NADA: Pa dobro, šta da radim? Šta mi savetujete da radim?
STANA: Niti te umem savetovati, niti ti mogu pomoći.
NADA (plane): Ne možete, dabome da ne možete, ali ste mogli odmoći i pokvariti.
STANA. Pokvariti? Zar sam ja pokvarila? Pokvario ti je otac. Idi, pa njega pitaj šta mu je.
NADA (odlučno): Ako vi ne znate, ja znam šta je njemu, i on je u pravu, što je tako uradio.
STANA. Šta govoriš, Nado?
NADA (pada u vatru): A nije on ni pokvario, nego ste vi.
STANA. Ju, crna devojko, šta je tebi?! Ja?! Od kud ja, šta ja? Ni u snu nisam sanjala.
NADA: Mislite ja ne znam? Znam ja vrlo dobro, šta govori svet.
STANA: Svet?
NADA: Jeste svet.
STANA (podboči se): Pa šta govori, Boga ti? Reci i meni, da znam i ja, šta govori svet.
NADA: Sramota me je čak i da vam kažem.
STANA: Sramota ili ne, reci da čujem.
NADA: Svet kaže, da ste vi hteli da koketujete, da ste hteli pod sedom kosom da preotimate mladoženju svojoj rođenoj ćeri.
STANA (preneražena, pljesne se rukama): Nado, ćeri moja, šta je tebi? Kako si mogla tako što i da izustiš preda mnom, pa makar to svet i govorio?
NADA: Smela sam... morala sam da vam kažem... morala sam... (Bori se). Jer... i ja verujem u to.
STANA: Nado!
NADA: Jest, jer otac ne bi badava opako uradio; ne bi on tako postupio, da nije bio uveren.
STANA (čisto posrće): Ćerko!
NADA: Ja znam da je sramota, da vam i ovako što kažem i... eto, ja ću ćutati, oplakivaću svoju sudbinu, a ni reči vam neću reći. Ali... ne mogu vas ni poštovati, ne mogu vas poštovati više....
STANA (pala u naslonjaču i teško plače).