Свет (комад у четири чина)/60
ЧЕТВРТИ ЧИН
Намештај и распоред исти као и у првом чину.
I
НАДА, ЈЕЛКИЦА
ЈЕЛКИЦА (у краткој сукњи као и у првом чину. При дизању завесе стоје обе загрљене и плачу): Немој, Надо. Ето, кад ти плачеш, морам и ја.
НАДА. Ћути.
ЈЕЛКИЦА: Не могу да ћутим. Морам увек да плачем, кад тако други плаче, а тако исто морам и да се смејем, кад се други смеје.
НАДА: Остави ме. Лакше ми је, кад сам сама.
ЈЕЛКИЦА: Ето ти сад. А зашто да те оставим?
НАДА: Кад би ти само знала, колико сам ја несрећна!
ЈЕЛКИЦА (истргне се из загрљаја, кроз плач): А зар ја нисам? Ето... морам опет да носим кратку сукњу.
НАДА: Зар је и то нека несрећа?
ЈЕЛКИЦА: Још каква.
НАДА: Та иди, дериште, ти и не знаш шта је то несрећа.
ЈЕЛКИЦА: Ју, Надо, како ти то говориш?... Зар ја не знам шта је то несрећа? Па ето, зар има веће несреће на свету, него то: носиш свега три дана дугачку хаљину, сматрају те као девојку и многи мисле да си ти одиста девојка, па се тако према теби и понашају, па сад... сад опет дете. (Горко плаче). Ах, не, то се не може издржати.
НАДА (милује је): Ћути, лудице једна; то је све само шала. (Бôно). Моја је несрећа сасвим друкча. Отеран младожења на онако груб начин, па онда срамота од света, и све, све што је најгоре и што се само једној несрећној девојци може десити.
ЈЕЛКИЦА: Па шта ћеш сад?
НАДА: Шта? Ништа. Остаје ми само да се овако гушим сузама.
ЈЕЛКИЦА: А зар није боље, да разговараш са оцем и мајком? Можда је то нека погрешка?
НАДА: Не смем. Избегавам их. Бојим се, бићу груба према њима, јер нећу умети да се уздржим. Они су ми криви.
ЈЕЛКИЦА: Е па, ако су криви, а они нека лепо то и исправе.
НАДА (реши се): У осталом, то је и најбоље. Говорићу још данас са оцем и мајком сасвим отворено и озбиљно. Решила сам се, морам то учинити, па ма шта било.
ЈЕЛКИЦА: А ја сам се опет најозбиљније решила, да сматрам себе великом девојком, и ако морам носити кратку сукњу.
НАДА: Слушај, Јелкице, ако наиђу отац или мајка овамо, а ти се одмах склони, да ме оставиш на само с њима.
ЈЕЛКИЦА: Па ево је мајка, долази.
НАДА: Хајде склони се.
ЈЕЛКИЦА (полазећи): Склонићу се, али да се после опет састанемо, да заједно плачемо. Ја тако волим, кад заједно плачемо. (Оде лево).