Svet (komad u četiri čina)/52
XVIII
MARTA, TOMA.
MARTA (gledajući za Jelkicom krsti se). A šta vam bi, Boga vam, prijatelju, te nakaradiste ovo dete?
TOMA. Koje dete?
MARTA. Došla k meni gospođa Živanovićka — ona je bila jutros ovde, je l' te?
TOMA. Da, bila je pre pola časa.
MARTA. Priča mi žena, da je videla svojim rođenim očima, a ja joj ne verujem.
TOMA. Ama šta je videla?
MARTA. Ta da ste detetu pustili dugu suknju.
TOMA. Pa, ovaj... prijo... mi to nismo od svoje volje. Jelkica je još dete, nije to još za nju, nego.... zbog sveta.
MARTA. Ta... ako je baš i zbog sveta, nije trebalo to da činite. Eto, priča mi gospođa Živanovićka, šta svet sve kaže?
TOMA. A šta kaže, molim vas?
MARTA. Šta kaže? No, još pitate? Vele: „Gospodin Toma, čim mu se zaprosila jedna ćerka, a on brže bolje drugoj pustio dugačku suknju; misli odmah će potrčati ko god, da i ovu drugu zaprosi“.
TOMA. Ama zar to vele?
MARTA. Kao što čujete, od reči do reči i, ako ćete mene poslušati, nemojte se sramotiti pred svetom, nego skidajte te duge suknje detetu, pa neka obuče ono, što mu liči. Nemojte da svet pere usta s vašom kućom.
TOMA. Sasvim, sasvim, istinu govorite. Tako ću i učiniti.
MARTA. Poslušajte me, nećete se kajati. Mi smo sad prijatelji i, što kažu, rod smo, pa vam niko neće iskrenije reći od mene.
TOMA. Sasvim, sasvim. Ali molim vas sedite, sedite za Boga. Vi ste na nogama, a ja bih rado progovorio reč dve s vama, onako iskreno....
MARTA. O, molim, molim. (Seda) Ne bežim nikad od iskrene reči. Ja da nisam iskrena, ne bih vam malo čas ovo rekla. Dakle, šta to imate da mi kažete, prijatelju?
TOMA (zbunjeno, nespretno). Ovaj... dakle... vidite, moja je žena još držeća... onako što kažu, držeća žena... A ovaj... moj zet, drugim rečima vaš bratanac... on voli može biti da pije sa svojim drugovima pivo i onda... (Za se). Gospode, smiluj mi se, ja već ne znam više da govorim.
MARTA. Ali ja vas, prijatelju, ni malo ne razumem.
TOMA. Pa to je ono, prijo, što i ja već više sebe ne razumem. Koješta, sve je to koješta i budi te Bog s nama. Ja već ne znam ni gde mi je glava, ali jedno znam i jedno hoću, a to je da svadba Nadina bude što pre, kroz deset dana. Ne, ne, i to je mnogo: kroz nedelju dana... molim vas, kroz nedelju dana.
MARTA. Šta vi to govorite, prijatelju?... Kakva nedelja dana, kakav mesec dana? Svadba ne može ranije biti, do kad smo ugovorili... kroz šest meseca... Drukče nije ni misliti.
TOMA. Šta, kroz šest meseca? Ah, taman! Nikako, nikako.
MARTA. Ja što vam kažem.
TOMA. Molim vas, svadba mora biti kroz nedelju dana ili, ili, ili... (Lomi se).
MARTA (plane). Šta: ili? Molim vas recite šta: ili?
TOMA (odlučno). Pa... kazaću, ako je po volji.
MARTA (ustaje). Recite, molim vas.
TOMA (odlučno). Pa... (Malakše). To... svadba treba da bude kroz nedelju dana.... Mora biti kroz nedelju dana.
MARTA. Ne može, ja znam dobro da to ne može. Možete, najzad, razgovarati i s mojim bratancem, ali videćete da neće pristati.
TOMA. Onda... ako ne pristane... onda neće nikako ni biti svadbe.
MARTA. Šta kažete, prijatelju?
TOMA (odlučno). To što kažem.
MARTA. Prijatelju?!
TOMA (još odlučnije). To što kažem.
MARTA (ljutito). Pa lepo.... Zbogom, prijatelju. Ja ću vam poslati zeta ovamo, pa se s njim sporazumejte. Moja stvar nije, niti ja smem u njegovo ime govoriti.
TOMA. To i jeste najbolje, s njim ću govoriti.