Свет (комад у четири чина)/52
XVIII
МАРТА, ТОМА.
МАРТА (гледајући за Јелкицом крсти се). А шта вам би, Бога вам, пријатељу, те накарадисте ово дете?
ТОМА. Које дете?
МАРТА. Дошла к мени госпођа Живановићка — она је била јутрос овде, је л' те?
ТОМА. Да, била је пре пола часа.
МАРТА. Прича ми жена, да је видела својим рођеним очима, а ја јој не верујем.
ТОМА. Ама шта је видела?
МАРТА. Та да сте детету пустили дугу сукњу.
ТОМА. Па, овај... пријо... ми то нисмо од своје воље. Јелкица је још дете, није то још за њу, него.... због света.
МАРТА. Та... ако је баш и због света, није требало то да чините. Ето, прича ми госпођа Живановићка, шта свет све каже?
ТОМА. А шта каже, молим вас?
МАРТА. Шта каже? Но, још питате? Веле: „Господин Тома, чим му се запросила једна ћерка, а он брже боље другој пустио дугачку сукњу; мисли одмах ће потрчати ко год, да и ову другу запроси“.
ТОМА. Ама зар то веле?
МАРТА. Као што чујете, од речи до речи и, ако ћете мене послушати, немојте се срамотити пред светом, него скидајте те дуге сукње детету, па нека обуче оно, што му личи. Немојте да свет пере уста с вашом кућом.
ТОМА. Сасвим, сасвим, истину говорите. Тако ћу и учинити.
МАРТА. Послушајте ме, нећете се кајати. Ми смо сад пријатељи и, што кажу, род смо, па вам нико неће искреније рећи од мене.
ТОМА. Сасвим, сасвим. Али молим вас седите, седите за Бога. Ви сте на ногама, а ја бих радо проговорио реч две с вама, онако искрено....
МАРТА. О, молим, молим. (Седа) Не бежим никад од искрене речи. Ја да нисам искрена, не бих вам мало час ово рекла. Дакле, шта то имате да ми кажете, пријатељу?
ТОМА (збуњено, неспретно). Овај... дакле... видите, моја је жена још држећа... онако што кажу, држећа жена... А овај... мој зет, другим речима ваш братанац... он воли може бити да пије са својим друговима пиво и онда... (За се). Господе, смилуј ми се, ја већ не знам више да говорим.
МАРТА. Али ја вас, пријатељу, ни мало не разумем.
ТОМА. Па то је оно, пријо, што и ја већ више себе не разумем. Којешта, све је то којешта и буди те Бог с нама. Ја већ не знам ни где ми је глава, али једно знам и једно хоћу, а то је да свадба Надина буде што пре, кроз десет дана. Не, не, и то је много: кроз недељу дана... молим вас, кроз недељу дана.
МАРТА. Шта ви то говорите, пријатељу?... Каква недеља дана, какав месец дана? Свадба не може раније бити, до кад смо уговорили... кроз шест месеца... Друкче није ни мислити.
ТОМА. Шта, кроз шест месеца? Ах, таман! Никако, никако.
МАРТА. Ја што вам кажем.
ТОМА. Молим вас, свадба мора бити кроз недељу дана или, или, или... (Ломи се).
МАРТА (плане). Шта: или? Молим вас реците шта: или?
ТОМА (одлучно). Па... казаћу, ако је по вољи.
МАРТА (устаје). Реците, молим вас.
ТОМА (одлучно). Па... (Малакше). То... свадба треба да буде кроз недељу дана.... Мора бити кроз недељу дана.
МАРТА. Не може, ја знам добро да то не може. Можете, најзад, разговарати и с мојим братанцем, али видећете да неће пристати.
ТОМА. Онда... ако не пристане... онда неће никако ни бити свадбе.
МАРТА. Шта кажете, пријатељу?
ТОМА (одлучно). То што кажем.
МАРТА. Пријатељу?!
ТОМА (још одлучније). То што кажем.
МАРТА (љутито). Па лепо.... Збогом, пријатељу. Ја ћу вам послати зета овамо, па се с њим споразумејте. Моја ствар није, нити ја смем у његово име говорити.
ТОМА. То и јесте најбоље, с њим ћу говорити.