Svetski rat (farsa u jednom činu)/1
Obična građanska soba sa vratima u dnu i na levoj strani i jednim prozorom na desnoj strani. Uz levi zid trpezarisko kanape sa visokim naslonom. Ispred ovoga, četvrtast sto nedovoljno zastrt nekim ručnim radom, koji pokriva tablu, ali ne i strane. Kraj stola su još dve stolice. Na protivnoj strani, kraj otvorena prozora, jedna starinska fotelja. U dnu, desno, jedan okrugao sto zastrt štofanim, kupovnim, zastiračem, koji ga pokriva sve do poda. Na tome su stolu stare novine i Arsin šešir i štap. Na svima zidovima, gde god ima mesta, razapete karte svetskih bojišta izbodene čiodama i izbrazdane crvenim i plavim linijama.
I
ARSA, MARIJA
ARSA (Sedi kraj prednjeg stola i čita novine gunđajući kod pojedinih stavova. Na stolu šoljica iz koje je maločas ispio kafu).
MARIJA (Dolazi iz leve sobe navlačeći rukavice. Ona je pod šeširom i nosi suncobran pod pazuhom): Slušaj, Arso, ja sam stavila vino da se hladi.
ARSA: Ako, dobro si uradila! Samo, vino nam je kanda malo prokislo, pa....
MARIJA: Kazaću Kati da uzme jedan sifon sode, sa sodom je vrlo dobro.
ARSA: Pa jes, bolje je! A vi, odoste, je l’?
MARI JA: Koliko da se sklonimo. Mislim, bolje je da mi nismo kod kuće, da vi sami razgovarate. Otac si ti, otac je on, pa to je vaše. Posle vašeg razgovora tek nastaje naša materinska briga.
ARSA: Od razgovora do te brige, proći će mnogo vremena.
M A R I J A: Šta znaš, Arso, ako se nešto sporazumete.
ARSA: Ama ne misli on valjda već danas da prosi?
MARIJA: Pa ne baš da prosi, ali da progovorite... lako je posle isprositi.
ARSA: Dobro, dobro, neka bude kad ste već tako udesili. A kuda ćete vi?
MARIJA: Mi smo se, znaš, dogovorile sa mladoženjom, čekaće nas na Terazijama, da nas vodi na slikarsku izložbu. Zabavićemo se tamo valjda pola sata, pa ćemo se zajedno s njim vratiti ovamo. Ako dotle sretno svršite razgovor, ako sve udesite, ako se sporazumete... ko zna, može biti još danas će ti zet poljubiti ruku.
ARSA: ’Ajde, ‘ajde — daj Bože!
MARIJA: Gledaj, molim te, Arso, kako znaš, tiče se sreće našeg deteta. Mladić je dobar i čestit, a deca se rado gledaju. Proševina je poslednja stvar, to je samo forma, ovo danas što razgovorite, vi ocevi međ sobom, to je glavno. A vidiš kako je danas vreme, teško se udaje, pa ne treba propustiti priliku.
ARSA: Po meni... pravo da ti kažem, i meni se mladić sviđa. Istina, potkusio pantalone i kaput kao petlić, ali, može, bankarski je činovnik... A onako dobar i dobru platu ima. Ali, što se oca tiče...
MARIJA: Eto ti sad, a šta imaš protiv oca, valjda što je bakalin?
ARSA: Neka je bakalin, šta se to mene tiče što je bakalin. Ne udajemo kćer za njega, nego za sina.
MARIJA: E, pa šta onda?
ARSA: Ne dopada mi se, ne znam zašto, al’ ga ne trpim! Izbegao u Francusku za vreme rata, sedeo tamo valjda u nekom selu, pa sad zaboravio srpski. Svaka mu treća reč „uj” i „mersi”. Kobajagi, čovek naučio francuski. Pa onda, bakalnica mu se pre rata lepo zvala „kod Proleća”, a sad izbrisao pa napisao „Bomarše”.
MARIJA: Pa šta se to nas tiče?
ARSA: Ne tiče me se, al’ mu se podsmevaju! Zovu ga Mita Bomarše. I tvoju će ćerku posle da prozovu Bomaršeova snaja i mene, može biti...
MARIJA: Eh, eh!
ARSA: Boga mi se nagrdio! Podseca i brkove i nosi jednako francuski rečnik u džepu i...
MARIJA: Dosta, dosta. Ti ga izrezili već kao da je najgori, a ko zna, kroz pola sata, možete se još i oroditi. A najposle, šta nas se sve to tiče?
ARSA: Pa jeste, samo kažem. Ne volim znaš kad se čovek pod starost mlati.
MARIJA: Eto, zadržaću se još zbog tih tvojih zakeranja, a rekli smo u četiri. (Htela bi da pođe).
ARSA: E, pa hajde, pođite!
MARIJA: Samo, slušaj, Arso! Nemoj, molim te, da se ljutiš, što ću te zamoliti nešto.
ARSA: Šta sad opet?
MARIJA: Kad dođe čovek, pa kad onako već uđete u razgovor, a ti se, molim te, uzdržavaj koliko god možeš više da ne govoriš o ratu.
ARSA: Eto ti sad! A zašto, kobajagi?
MARIJA: Nemoj da se ljutiš, Arso, al’ znam, ako taj razgovor povedeš, ni reči nećeš progovoriti o onome o čemu se radi.
ARSA: Eh, eh!
MARIJA: A posle, ti i ne umeš više mirno da razgovaraš o ratu.
ARSA (Buni se): Kako ne umem?
MARIJA: Pa tako, padneš u vatru.
ARSA: To samo kad se naljutim.
MARIJA: Ti se uvek naljutiš, a kad padneš u vatru ti činiš lom po kuđi. Eto, zar mi nisi pre razbio ovu vaznu?
ARSA: To je drugo... To je bilo zbog Suhomlinova.
MARIJA: Zbog njega vaznu, a kad si se naljutio na onoga... de, kako ti se zove onaj što se udavio?
ARSA: Kičener, pa šta?
MARIJA: Zbog njega si mi razbio bokalče.
ARSA: A kako i da se ne naljutiš, brate, kad neće da siđe na suvo, pa da ga vidi Bog, nego skrkljao one lađe u Dardanele, pa strpao glavu u kljuse, a repom preti Nemcima. A da je sišao na suvo, za godinu dana bi skratio rat; jer, pitam ja tebe: odakle se osvaja Carigrad? (On u govoru postepeno pada u vatru a kod ovih reči diže se sa stolice na kojoj je sve do sad sedeo). ’Ajde, reci mi: odakle se osvaja Carigrad? Odakle ga je osvojio Mohamed? Sa suva, sa suva, brajko moj, pa da uteraš konja pravou Aja-Sofiju! (Prilazi jednoj geografskoj karti). Trebalo se iskrcati ovde (Poklapa šakom celo Balkansko poluostrvo). razumeš li! Ne pitam gde, eno ti ga Drač, eno Solun, eno Dedeagač. To je tvoja stvar, ti si stručnjak, ti naređuj, a ja ću da se iskrcam. Ali kad si me iskrcao, kad sam jedanput na suvu, onda sam ja stručnjak. E, ali on neće. s mora! ’Ajd, reci mi, je li Mohamed s mora zauzeo Carigrad.?
MARIJA: Eto, eto, Arso, kažem ja! ’Ajde što sam patila i propatila u kući dok je trajao rat, mislila sam kad se svrši smirićeš se! A ti! Gledaj samo kakvi su mi zidovi; ovo i ne liči više na familijarnu sobu, nego na đeneralštabnu kancelariju. Ceo se svet već demobiliso, samo mi još mobilisani. I to, ’ajde da kažeš da si bio u ratu, pa neka ti je prosto, nego ceo rat proveo u podrumu, a sad komanduješ svima evropskim vojskama. A eno gospodin Đura, bio u svima ratovima, ima tri medalje za hrabrost, bio i ranjen, pa kad dođe razgovara kao čovek o đuveču, o turšiji i o drugim familijarnim stvarima.
ARSA: Dosta... dosta de... ja bar govorim o ratu, ceo svet o tome samo i govori, a ti o đuveču i turšijama, zinula pa ne umeš da staneš.
MARIJA: Pa dobro, evo da ne govorim, al’ molim te i ti nemoj. Kad smo sami, eto, pristajem, govori mi, ali kad dođu gosti.
ARSA: Ti opet, kao da ja...
MARIJA: Pa ne, al’ kažem, koliko da te opomenem; ljudi će doći da razgovaraju o devojci a ne o ratu.
ARSA: Ama koji ljudi, gazda Mita?
MARIJA: Pa on, al’ doći će s njim i gospodin Tešić. Ti znaš da su oni nerazdvojni i da on ništa ne radi dok se ne savetuje sa gospodinom Tešićem.
ARSA: Ama je i našao čoveka da ga savetuje. Pa Tešić pre svega nije čist, on je sasvim zabrljavio..
MARIJA: Eh, ti opet...
ARSA: Sasvim zabrljavio. Ne možeš s njim čestito progovoriti. Taj je izmešao sve, i turski i bugarski rat, i arnautsku pobunu, i evropski rat, izmešao je pa napravio pravu papazjaniju. On ne zna više je li Venicelos varoš u Galiciji ili Brusilov amerikanski general, a Verden belgijski admiral. Da te Bog sačuva šta se sve tom čoveku izmešalo u glavi.
MARIJA: Vala, i ne izmešalo se šta smo sve preživeli. Ja mu, Boga mi, i ne zameram. A kažu inače pametan čovek, samo to o ratu što je sve izmešao.
ARSA: Pa jest, onako pametan je, ali šta mu vredi kad je brljiv.
MARIJA: A ti već svakome moraš da nađeš po nešto. Onaj ti govori francuski i šiša brkove, onaj ti zabrljavio, a ti — eto, i ti nisi više onaj što si bio. I ti si takav, za sve drugo dobar i pametan, ali kad progovoriš o ratu, a ono da Bog sačuva. Svako, vidiš, ima svoju bolest koju mu je doneo ovaj rat...
ARSA (Upada): Zato što je dugo trajao; međutim, da su saveznici prihvatili...
MARIJA: Ama preklinjem te, čoveče, ostavi se toga. Dosta mi je bilo toga rata, ovde mi se popeo. Pomisli na sreću svoga deteta, pa prestani. Bar danas nemoj, kad ti dođu ljudi. Je l’ mi daješ reč, Arso?
ARSA: Ama, kakvu reč?
MARIJA: Da nećeš ni reči progovoriti o ratu, kad dođu gosti?
ARSA: Dobro, de, dobro! Ti opet misliš, ja čim zinem, moram baš o ratu razgovarati.
MARIJA: E ’ajd baš da vidimo. (Odlazi levim vratima): Milice, jesi li gotova, dušo?
MILICA(Iz sobe): Evo odmah! (Izlazi).
|