Светски рат (фарса у једном чину)/1
Обична грађанска соба са вратима у дну и на левој страни и једним прозором на десној страни. Уз леви зид трпезариско канапе са високим наслоном. Испред овога, четвртаст сто недовољно застрт неким ручним радом, који покрива таблу, али не и стране. Крај стола су још две столице. На противној страни, крај отворена прозора, једна старинска фотеља. У дну, десно, један округао сто застрт штофаним, куповним, застирачем, који га покрива све до пода. На томе су столу старе новине и Арсин шешир и штап. На свима зидовима, где год има места, разапете карте светских бојишта избодене чиодама и избраздане црвеним и плавим линијама.
I
АРСА, МАРИЈА
АРСА (Седи крај предњег стола и чита новине гунђајући код појединих ставова. На столу шољица из које је малочас испио кафу).
МАРИЈА (Долази из леве собе навлачећи рукавице. Она је под шеширом и носи сунцобран под пазухом): Слушај, Арсо, ја сам ставила вино да се хлади.
АРСА: Ако, добро си урадила! Само, вино нам је канда мало прокисло, па....
МАРИЈА: Казаћу Кати да узме један сифон соде, са содом је врло добро.
АРСА: Па јес, боље је! А ви, одосте, је л’?
МАРИ ЈА: Колико да се склонимо. Мислим, боље је да ми нисмо код куће, да ви сами разговарате. Отац си ти, отац је он, па то је ваше. После вашег разговора тек настаје наша материнска брига.
АРСА: Од разговора до те бриге, проћи ће много времена.
М А Р И Ј А: Шта знаш, Арсо, ако се нешто споразумете.
АРСА: Ама не мисли он ваљда већ данас да проси?
МАРИЈА: Па не баш да проси, али да проговорите... лако је после испросити.
АРСА: Добро, добро, нека буде кад сте већ тако удесили. А куда ћете ви?
МАРИЈА: Ми смо се, знаш, договориле са младожењом, чекаће нас на Теразијама, да нас води на сликарску изложбу. Забавићемо се тамо ваљда пола сата, па ћемо се заједно с њим вратити овамо. Ако дотле сретно свршите разговор, ако све удесите, ако се споразумете... ко зна, може бити још данас ће ти зет пољубити руку.
АРСА: ’Ајде, ‘ајде — дај Боже!
МАРИЈА: Гледај, молим те, Арсо, како знаш, тиче се среће нашег детета. Младић је добар и честит, а деца се радо гледају. Прошевина је последња ствар, то је само форма, ово данас што разговорите, ви оцеви међ собом, то је главно. А видиш како је данас време, тешко се удаје, па не треба пропустити прилику.
АРСА: По мени... право да ти кажем, и мени се младић свиђа. Истина, поткусио панталоне и капут као петлић, али, може, банкарски је чиновник... А онако добар и добру плату има. Али, што се оца тиче...
МАРИЈА: Ето ти сад, а шта имаш против оца, ваљда што је бакалин?
АРСА: Нека је бакалин, шта се то мене тиче што је бакалин. Не удајемо кћер за њега, него за сина.
МАРИЈА: Е, па шта онда?
АРСА: Не допада ми се, не знам зашто, ал’ га не трпим! Избегао у Француску за време рата, седео тамо ваљда у неком селу, па сад заборавио српски. Свака му трећа реч „уј” и „мерси”. Кобајаги, човек научио француски. Па онда, бакалница му се пре рата лепо звала „код Пролећа”, а сад избрисао па написао „Бомарше”.
МАРИЈА: Па шта се то нас тиче?
АРСА: Не тиче ме се, ал’ му се подсмевају! Зову га Мита Бомарше. И твоју ће ћерку после да прозову Бомаршеова снаја и мене, може бити...
МАРИЈА: Ех, ех!
АРСА: Бога ми се нагрдио! Подсеца и бркове и носи једнако француски речник у џепу и...
МАРИЈА: Доста, доста. Ти га изрезили већ као да је најгори, а ко зна, кроз пола сата, можете се још и ородити. А најпосле, шта нас се све то тиче?
АРСА: Па јесте, само кажем. Не волим знаш кад се човек под старост млати.
МАРИЈА: Ето, задржаћу се још због тих твојих закерања, а рекли смо у четири. (Хтела би да пође).
АРСА: Е, па хајде, пођите!
МАРИЈА: Само, слушај, Арсо! Немој, молим те, да се љутиш, што ћу те замолити нешто.
АРСА: Шта сад опет?
МАРИЈА: Кад дође човек, па кад онако већ уђете у разговор, а ти се, молим те, уздржавај колико год можеш више да не говориш о рату.
АРСА: Ето ти сад! А зашто, кобајаги?
МАРИЈА: Немој да се љутиш, Арсо, ал’ знам, ако тај разговор поведеш, ни речи нећеш проговорити о ономе о чему се ради.
АРСА: Ех, ех!
МАРИЈА: А после, ти и не умеш више мирно да разговараш о рату.
АРСА (Буни се): Како не умем?
МАРИЈА: Па тако, паднеш у ватру.
АРСА: То само кад се наљутим.
МАРИЈА: Ти се увек наљутиш, а кад паднеш у ватру ти чиниш лом по куђи. Ето, зар ми ниси пре разбио ову вазну?
АРСА: То је друго... То је било због Сухомлинова.
МАРИЈА: Због њега вазну, а кад си се наљутио на онога... де, како ти се зове онај што се удавио?
АРСА: Киченер, па шта?
МАРИЈА: Због њега си ми разбио бокалче.
АРСА: А како и да се не наљутиш, брате, кад неће да сиђе на суво, па да га види Бог, него скркљао оне лађе у Дарданеле, па стрпао главу у кљусе, а репом прети Немцима. А да је сишао на суво, за годину дана би скратио рат; јер, питам ја тебе: одакле се осваја Цариград? (Он у говору постепено пада у ватру а код ових речи диже се са столице на којој је све до сад седео). ’Ајде, реци ми: одакле се осваја Цариград? Одакле га је освојио Мохамед? Са сува, са сува, брајко мој, па да утераш коња правоу Аја-Софију! (Прилази једној географској карти). Требало се искрцати овде (Поклапа шаком цело Балканско полуострво). разумеш ли! Не питам где, ено ти га Драч, ено Солун, ено Дедеагач. То је твоја ствар, ти си стручњак, ти наређуј, а ја ћу да се искрцам. Али кад си ме искрцао, кад сам једанпут на суву, онда сам ја стручњак. Е, али он неће. с мора! ’Ајд, реци ми, је ли Мохамед с мора заузео Цариград.?
МАРИЈА: Ето, ето, Арсо, кажем ја! ’Ајде што сам патила и пропатила у кући док је трајао рат, мислила сам кад се сврши смирићеш се! А ти! Гледај само какви су ми зидови; ово и не личи више на фамилијарну собу, него на ђенералштабну канцеларију. Цео се свет већ демобилисо, само ми још мобилисани. И то, ’ајде да кажеш да си био у рату, па нека ти је просто, него цео рат провео у подруму, а сад командујеш свима европским војскама. А ено господин Ђура, био у свима ратовима, има три медаље за храброст, био и рањен, па кад дође разговара као човек о ђувечу, о туршији и о другим фамилијарним стварима.
АРСА: Доста... доста де... ја бар говорим о рату, цео свет о томе само и говори, а ти о ђувечу и туршијама, зинула па не умеш да станеш.
МАРИЈА: Па добро, ево да не говорим, ал’ молим те и ти немој. Кад смо сами, ето, пристајем, говори ми, али кад дођу гости.
АРСА: Ти опет, као да ја...
МАРИЈА: Па не, ал’ кажем, колико да те опоменем; људи ће доћи да разговарају о девојци а не о рату.
АРСА: Ама који људи, газда Мита?
МАРИЈА: Па он, ал’ доћи ће с њим и господин Тешић. Ти знаш да су они нераздвојни и да он ништа не ради док се не саветује са господином Тешићем.
АРСА: Ама је и нашао човека да га саветује. Па Тешић пре свега није чист, он је сасвим забрљавио..
МАРИЈА: Ех, ти опет...
АРСА: Сасвим забрљавио. Не можеш с њим честито проговорити. Тај је измешао све, и турски и бугарски рат, и арнаутску побуну, и европски рат, измешао је па направио праву папазјанију. Он не зна више је ли Веницелос варош у Галицији или Брусилов американски генерал, а Верден белгијски адмирал. Да те Бог сачува шта се све том човеку измешало у глави.
МАРИЈА: Вала, и не измешало се шта смо све преживели. Ја му, Бога ми, и не замерам. А кажу иначе паметан човек, само то о рату што је све измешао.
АРСА: Па јест, онако паметан је, али шта му вреди кад је брљив.
МАРИЈА: А ти већ свакоме мораш да нађеш по нешто. Онај ти говори француски и шиша бркове, онај ти забрљавио, а ти — ето, и ти ниси више онај што си био. И ти си такав, за све друго добар и паметан, али кад проговориш о рату, а оно да Бог сачува. Свако, видиш, има своју болест коју му је донео овај рат...
АРСА (Упада): Зато што је дуго трајао; међутим, да су савезници прихватили...
МАРИЈА: Ама преклињем те, човече, остави се тога. Доста ми је било тога рата, овде ми се попео. Помисли на срећу свога детета, па престани. Бар данас немој, кад ти дођу људи. Је л’ ми дајеш реч, Арсо?
АРСА: Ама, какву реч?
МАРИЈА: Да нећеш ни речи проговорити о рату, кад дођу гости?
АРСА: Добро, де, добро! Ти опет мислиш, ја чим зинем, морам баш о рату разговарати.
МАРИЈА: Е ’ајд баш да видимо. (Одлази левим вратима): Милице, јеси ли готова, душо?
МИЛИЦА(Из собе): Ево одмах! (Излази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|