Sveti Savo (SANU)

Zbor zboriše gospoda rišćanska
U Kruševcu, gradu malenome,
Zbor zboriše i divan činiše,
O svačemu gospoda zboriše,
Ponajposle o carje Nemanje
I carskom Nemanića blagu:
”Da valimo cara nebesnoga,
Od svakoga cara osta blaga,
Nema blaga cara Simeuna.
Da ili ga Sava raskovao
Na nadžake i na buzdovane
I velikim konjma na ratove,
Na ratove i na uzde zlatne?
Nije šala – sedam kula blaga,
Sve ubavi groša i dukata!
Kud se dede car-Nemanje blago?”
A to sluša Nemanića Sava,
Slušao je pak je besedio:
”Vala, moja gospodo kraljevska,
O svačemu, gospodo, zboriste,
Vi zboriste i divan činiste,
Ponajposle o mom roditelju,
Roditelju caru Simeunu,
I carsku Nemanića blago!
Nisam Sava raskovao blago
Na nadžake i na buzdovane,
Na velikim konjma na ratove,
Na ratova ni na uzde zlatne,
Već sam carsko potrošio blago
Na šes’ krsta, na tri zadužbine –
Prvu jesam sagradio crkvu
Studenicu ispod Brvenika
Roditelju caru Simeunu,
Da se njemu poje leturđija
Bez promene do suda strašnoga;
Drugu jesam sagradio crkvu
Miloševu na Ercegovini
Mojoj majki carici Milici,
Da se njojzi poje leturgija
Bez promene do suda strašnoga;
Sebe jesam sagradio Sava
Filendara, lavre velike,
Sred ubave, krasne Svete Gore,
Mene krasnu zadužbinu carsku,
Da se i mene poje leturgija
Bez promene do suda strašnoga!”
Kad to čuše gospoda rišćanska
Da je tuda opraljeno blago,
Gospoda se Savi pokloniše:
”Fala, čedo, Nemanića Savo,
Kad si tuda opravio blago,
Sve po carski srpski manastira!”
Zatim je malo postojalo vreme,
Malo vreme, tri godine dana,
Al’ se sveti Sava prestavio,
Prestavio, pak se posvetio
U majkinoj carskoj zadužbini,
U ubavoj crkvi Miloševoj.
To začuše gospoda rišćanska
Gde se jeste Sava prestavio,
Prestavio i posvetio se.
Oni mese bele leturgije,
Pak idu Miloševoj crkvi,
Svetitelju idu na blagosov.
Kada su bili blizu Miloševa,
Od nji se bela zatvorila crkva;
Prestupaju gospoda rišćanska.
Kad vidiše srpski sveštenici,
Obukoše svilene odežde,
I na glavi kape kamilavke,
I u ruke knjige starostavne,
Te držaše velika bdenija,
Čitaše velike molitve,
Mole svjataja Savu
Te im belu otvorio crkvu.
Pristupaju gospoda rišćanska,
Suze rone, pa i metanišu:
”Svetitelju, oprosti nam grešne,
Nama grešnim naše sagrešenje!”
Proglagolja svetitelju Savo:
”Odstupite, gospode rišćanska,
Ne mogu vas greha oprostiti,
Ne pazite mlađi starijega,
Ni sinovi svoje roditelje,
Ne pazite kumstva ni bratinstva,
Kum se kumi, zemlja se potrga,
Kud kumovi proode do suda strašnoga,
Gore zemlja čarna od vašega teška bezakonja,
A od stra Boga istinoga
Što mi kuma na sud zazivate!”