Свети Саво (САНУ)
Збор зборише господа ришћанска
У Крушевцу, граду маленоме,
Збор зборише и диван чинише,
О свачему господа зборише,
Понајпосле о царје Немање
И царском Неманића благу:
”Да валимо цара небеснога,
Од свакога цара оста блага,
Нема блага цара Симеуна.
Да или га Сава расковао
На наџаке и на буздоване
И великим коњма на ратове,
На ратове и на узде златне?
Није шала – седам кула блага,
Све убави гроша и дуката!
Куд се деде цар-Немање благо?”
А то слуша Неманића Сава,
Слушао је пак је беседио:
”Вала, моја господо краљевска,
О свачему, господо, збористе,
Ви збористе и диван чинисте,
Понајпосле о мом родитељу,
Родитељу цару Симеуну,
И царску Неманића благо!
Нисам Сава расковао благо
На наџаке и на буздоване,
На великим коњма на ратове,
На ратова ни на узде златне,
Већ сам царско потрошио благо
На шес’ крста, на три задужбине –
Прву јесам саградио цркву
Студеницу испод Брвеника
Родитељу цару Симеуну,
Да се њему поје летурђија
Без промене до суда страшнога;
Другу јесам саградио цркву
Милошеву на Ерцеговини
Мојој мајки царици Милици,
Да се њојзи поје летургија
Без промене до суда страшнога;
Себе јесам саградио Сава
Филендара, лавре велике,
Сред убаве, красне Свете Горе,
Мене красну задужбину царску,
Да се и мене поје летургија
Без промене до суда страшнога!”
Кад то чуше господа ришћанска
Да је туда опраљено благо,
Господа се Сави поклонише:
”Фала, чедо, Неманића Саво,
Кад си туда оправио благо,
Све по царски српски манастира!”
Затим је мало постојало време,
Мало време, три године дана,
Ал’ се свети Сава преставио,
Преставио, пак се посветио
У мајкиној царској задужбини,
У убавој цркви Милошевој.
То зачуше господа ришћанска
Где се јесте Сава преставио,
Преставио и посветио се.
Они месе беле летургије,
Пак иду Милошевој цркви,
Светитељу иду на благосов.
Када су били близу Милошева,
Од њи се бела затворила црква;
Преступају господа ришћанска.
Кад видише српски свештеници,
Обукоше свилене одежде,
И на глави капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Те држаше велика бденија,
Читаше велике молитве,
Моле свјатаја Саву
Те им белу отворио цркву.
Приступају господа ришћанска,
Сузе роне, па и метанишу:
”Светитељу, опрости нам грешне,
Нама грешним наше сагрешење!”
Проглагоља светитељу Саво:
”Одступите, господе ришћанска,
Не могу вас греха опростити,
Не пазите млађи старијега,
Ни синови своје родитеље,
Не пазите кумства ни братинства,
Кум се куми, земља се потрга,
Куд кумови прооде до суда страшнога,
Горе земља чарна од вашега тешка безакоња,
А од стра Бога истинога
Што ми кума на суд зазивате!”