Svekrva kori nevjestu
Majka ćercu na daleko dala,
Preko gorah četiri konaka.
To stajalo pet šest godin dana,
Od roda je niko ne polazi,
Korila je Janu svekrvica: 5
„Kučko jedna, mila snaho moja!
„Da si mila tvome rodu bila,
„Rod bi tebe jednom polazio.“
Korila je jutrom i večerom
Za punijeh devet godin dana. 10
Kad nastala deseta godina,
Eto Jani osam mili brata,
Stari babo i starica majka.
Divno Jane rod su ugostili
Za punanu jednu eftu dana, 15
Pa odoše dvoru na tragove,
Pratila ih ćerca i sestrica,
Roni suze niz bijelo lice,
Ljubi braću među oči crne
A u ruke stare roditelje. 20
Vraćao je i otac i majka,
Al' se Jana ne zna odmaknuti,
Ustavlja se, al' joj želja ne da,
No za rodom opet pristajaše;
Al' joj braća sa konjah govore: 25
„Vrat' se natrag, mila sejo naša!
„Tuđi ljudi, ne znamo im ćudi,
„Hoće nam se podrugati ljudi,
„Što nas prati jedna ženska glava.“
Pade Anđa u travu na glavu; 30
Oni misle, da je sjela Jana,
Al' je viđe najmlađi od braće,
Pa je braći svojoj govorio:
„Jazuk nama pred Bogom i ljudma.
„Kako mrtvu sestru ostavismo 35
„Bez pozdrava i nikakva dara?“
Pak se vrati sestri na tragove.
Kad li jadna preminula Jana,
Zaplaka se dijete Jovane,
Te klikuje braću, roditelje. 40
Kad se oni natrag povratiše,
Divno Janu braća oplakaše,
Sabljama joj sanduk otesaše,
A kopljima raku iskopaše,
Izljubiše, pa je ukopaše, 45
Velju ploču na nju navališe,
I na ploči u slovo staviše:
„Sestro Jane, pokojna ti duša!“
