Свекрва кори невјесту
Мајка ћерцу на далеко дала,
Преко горах четири конака.
То стајало пет шест годин дана,
Од рода је нико не полази,
Корила је Јану свекрвица: 5
„Кучко једна, милa снахо моја!
„Да си мила твоме роду била,
„Род би тебе једном полазио.“
Корила је јутром и вечером
За пунијех девет годин дана. 10
Кад настала десета година,
Ето Јани осам мили брата,
Стари бабо и старица мајка.
Дивно Јане род су угостили
За пунану једну ефту дана, 15
Па одоше двору на трагове,
Пратила их ћерца и сестрица,
Рони сузе низ бијело лице,
Љуби браћу међу очи црне
А у руке старе родитеље. 20
Враћао је и отац и мајка,
Ал' се Јана не зна одмакнути,
Уставља се, ал' јој жеља не да,
Но за родом опет пристајаше;
Ал' јој браћа са коњах говоре: 25
„Врат' се натраг, мила сејо наша!
„Туђи људи, не знамо им ћуди,
„Хоће нам се подругати људи,
„Што нас прати једна женска глава.“
Паде Анђа у траву на главу; 30
Они мисле, да је сјела Јана,
Ал' је виђе најмлађи од браће,
Па је браћи својој говорио:
„Јазук нама пред Богом и људма.
„Како мртву сестру остависмо 35
„Без поздрава и никаква дара?“
Пак се врати сестри на трагове.
Кад ли јадна преминула Јана,
Заплака се дијете Јоване,
Те кликује браћу, родитеље. 40
Кад се они натраг повратише,
Дивно Јану браћа оплакаше,
Сабљама јој сандук отесаше,
А копљима раку ископаше,
Изљубише, па је укопаше, 45
Вељу плочу на њу навалише,
И на плочи у слово ставише:
„Сестро Јане, покојна ти душа!“
