San (Vojislav Ilić)

Vojislav Ilić

San

San Pisac: Vojislav Ilić

Hladna jesen magle svija

Poljem zelenim,

Sunce trepti, sunce sija

Zrakom ledenim.

Na ognjištu plamen liže

Kamen studeni,

I u kutu slike niže

Mrtve jeseni.

Hladnom kišom ovlažene

Ćute ravnice

I ja sklopih umorene

Svoje zenice.

Snevao sam premaleće,

Snove šarene,

Bistar potok, šarno cveće,

Ruže rumene.

Suri orli uzletaju

Gorskom visinom,

A potoci belaskaju

Cvetnom dolinom.

Svet izumro. Nikog nema,

Da me pozdravi,

Kô da celi život drema,

Život ubavi!

Sanjalački gora bruju,

A po stranama

Narandža se stidno ruji

Među granama.

Ja zapitah ukraj mene

Potok, ružice:

„Gde su ljudi? Gde su žene?

Kamo dečice?“

A ružice ćeretaju

S blagim lahorom,

I potoci žuberkaju

Tajnim žuborom:

„Mesto ljudi, što ih zmija

Od nas odrodi,

Lepši svet će da zasija,

Bolji narodi.“

Moju dušu tuga uze

S takve novosti,

Ali moje behu suze,

Suze radosti.

A kada je, pun miline,

Sanak minuo,

Bled, maglovit, sa visine

Dan je sinuo.

I okisli vrapci mali,

Puni žagora,

Glasno su se cerekali

Pored prozora.

februar, 1883

Izvori

• Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 206-208, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vojislav Ilić, umro 1894, pre 130 godina.